Жељко Цвијановић, Нови Стандард, 08.02.2010
Домаћи либерали су у једној ствари безнадежно у праву. Избори у Србији неће решити ништа. Али оно што они не знају гласи: решење је много веће од избора

Закључак како ствари са Србијом стоје далеко од доброг више није производ озбиљне интелигенције, будући да су и плавуше схватиле да оно у чему се возе није „фиат“. Проблем је, међутим, што у медијима дебату о томе готово искључиво воде политички либерали, људи спремни да вам, попут неке нове цркве, понуде утолико светлију будућност уколико вам је садашњост беднија. Са друге стране су националисти, свет који верује да су се Србима све лепе ствари већ догодиле у прошлости, које, узгред, такве никада није било.

Ови први – распоређени на скали од радикала са политичког крила невладиних организација и сродних им странака, преко носилаца езотеријских знања неолиберлане школе и економских аналитичара уверених да ни пре ни после смрти нема живота изван мултинационалних компанија, па све до атлантистичког крила власти и пратећих интелектуалаца безнадежно заражених чињеницом да је њихова корумпираност само ствар поверења у њихово знање – исповедају како је овакво стање у Србији искључиви производ 90-их година и отпора још непобеђених политичких снага из тог времена. Према тој школи мишљења, какво год да је стање у овдашњој политици, економији и друштву, оно је ипак боље него у 90-им, због чега се њихов главни аргумент против опонената своди на плашење од повратка у та времена.

Ствар је што то данас тешко да може бити производ мишљења на које би интелектуално или морално могли да буду поносни. У позадини тог става, који је, грубо речено, владао Србијом у највећем делу последње деценије, догодила се беспризорна пљачка и колонизација Србије, даље брисање њених атрибута државности и даље територијално черупање. Све то им из неких разлога представља гаранцију да наставе са обећањима како ће се Србија, чак и овако грешна, једног јутра пробудити у рају, као пијанац у Лас Вегасу.

Од крсташа из десничарског невладиног сектора, који се хране старим причама и новим срањима, преко широко распоређене интелектуалне елите те провенијенције, уверене да је демократија умрла са Де Голом, до десних партија, које верују да и достигнућа попут wиндоwса могу да науде чврстини њихове вере, па све до гласова црквених органициста и домаћина – то је скала заговорника националног мишљења који, упркос осудама с друге стране, углавном нису формирани на 90-им. Осим тога, они су се показали као интелигентнији друштвени дијагностичари од својих либералних противника, али, када год би се нашли у зони решења, показивали би се и некомпетентнијима и неоперативнијима од њих. Кад год би дошли у прилику да владају, они су у целини настављали континуитет либерала. Неспремни да мењају систем, они су редовно бирали неколико традиционалних области, у којима ће манифестовати свој политички цредо, док су све остало – а некако је у том осталом редовно остајала економија - препуштали инерцији.

Уосталом, ако кажем да је Коштуничина влада била посвећена прављењу институција а у свом другом делу одбрани Косова, то не значи да је његов економски концепт направио икакав отклон од неолиберализма из времена претходне владе нити су његове приватизације биле имало поштеније и функционалније од онога што су му претходно записали Аца Влаховић и другари. Проблем је, међутим, што Коштуница није желео да види колико је тај економски концепт спречавао Србију и да формира државне институције и да брани Косово, макар онолико колико је земља већ тада била економски зависна управо од оних који су највише радили и на даљем растакању институција и на косовској независности.

Када је пак, по одласку са власти и губљењем утицаја, предлагала решења и када је критиковала владу, та школа, свесна да држава и политички живот нису само производ датих реалности, већ и идеја и тежњи које ту реалност мењају, обично су замерали Борису Тадићу да недовољно енергично поступа са циничним западњацима, предлажући му да покаже снагу. И тако све до последњег - да распише референдум на коме ће грађани гласати против НАТО, после чега би Борису ваљда преостало да се окрене према униформама у Бриселу, покаже им средњи прст, и почне да прави српску државу. Наравно, цела та прича у домену је савета да се пре важне утакмице ваља уздржавати од секса, а што наш играч на терен истрчава бос да га противници изгазе – без инстуитуција, са растуреном економијом, са гомилом државног и друштвеног муља са собом – то су ствари које се имају надокнадити чврстом вољом и јасним политичким циљевима. Али то не бива.

Србијом су од 2000. управљали леви и десни центристи – од Ђинђића, преко Коштунице до Тадића  – и ниједан од њих је није подигао. Али, ако бисмо хтели да будемо поштени, ниједан од њих није јој дао ни да сасвим пропадне, што у датим околностима није ни сасвим мало. Наравно, друго је што би цинични ум - не без извесног права – рекао да баш у томе и јесте проблем: да су Србијом од 2000. до данас владали, на пример, Чеда Јовановић или Воја Шешељ, она би одавно на један од два начина пропала, што ће рећи да би одавно добила прилику за свој нови почетак.

Отуда су Борисови данашњи проблеми ствари генерисане из претходних петооктобарских влада, где се, наравно, и његова истакла производећи много више проблема него решења. Али то отвара један други проблем: сваки од тројице српских лидера веровао је како је паметнији од судбине. Сваки је знао да против себе има систем који влада и у чијем стварању није много учествовао. Сваки је веровао како треба да се окористи тим системом, макар колико да би добио довољно снаге да може да га мења, и сваки се на крају показао као његова жртва.

Најпре је Ђинђић у јануару године у којој ће бити убијен крикнуо како је преварен и како се ништа од обећања из света није догодило; потом је Коштуница поверовао како има сврхе храбро и дрско рећи не америчкој администрацији и препустити се да га самељу сви локалне испоставе те администрације, које је пре тога делом и сам бирао и узгајао; Тадић још није доживео свој крик, али верујте да се то још није догодило не због његовог неразумевања ствари, већ због приличне самоконтроле и вере да још понешто може да се уради у оквиру тог система.

Али то није све што је тројицу петооктобарских владара Србије чинило сличним. Сваки од њих је веровао да ће надмудрити аждају, сваки од њих је веровао да ће црпети снагу из затеченог система, а онда га победити, и сваки од њих је доживео пораз будући да нема иманентне промене овог система. Не, он се изнутра не да променити, он јунака претвара у клијента, мудраца у уцењеног млакоњу, човека који се изнутра одупре у историјског лузера. То значи две ствари: ово до сада нити је ваљало нити показује иједан знак да би могло да изађе на нешто што ваља, што значи да је Србији потребан нови почетак. И друго, ако је тај нови почетак одустајање од система неолиберане економије и статуса политичке колоније, он је Србији потребан као дисконтинуитет и као нешто чиме се тај систем мора ударити споља, тим пре што Србија губи већ трећег свог лидера који је стао на стазу пораза верујући да ће ствар променити изнутра и из позиције континуитета.

Да ли ја ово заговарам неку врсту револуције? Не, револуције су се, не само код нас, последњих деценија догађале искључиво као смене елита а не односа, што ће рећи да су биле помало фејк. Опет, долазак неке нове елите, коју данас не познајемо, био би повезан са новим ризицима, а можда и терором и сличним пратећим стварима које овако крхкој заједници није лако да преживи. То ће рећи да је Србији потребно мање од револуције у друштвеном и више од револуције у системском смислу. То ће такође рећи да за сада нема никакве надолазеће елите која би могла да направи тако нешто, и да ће ствар морати да изгурају они који већ постоје на сцени. Ко и како?

У овом тренутку ни у власти ни у опозицији не постоји суштинска свест о потреби системских промена. Када Тома Николић свој опозициони статус легитимише речима да је Тадићева политика ОК, само што се лоше проводи, то није далеко од стаљинистичке догме да кадрови решавају све и општег недостатка јасних и озбиљних политичких идеја. Није од тога даље ни Коштуница када верује како је довољно само да ова влада нестане са сцене, па ће све бити боље. Елем, нико ко није спреман за радикалне системске промене нема никакву шансу да мења Србију, што опет идеју о новим изборима безнадежно лоцира тек у сферу емоција, где би једне који нам много иду на живце требало да замене други за које смо заборавили колико су нам својевремено ишли на живце.

Борис Тадић као (још увек) неприкосновени лидер Србије данас је у прилици да већину свог времена троши са овом политичким трулежи коју изнутра настоји да присили на промене. Али у основи, чак и када делује на том пољу, он саобраћа са историјом, за коју не верујем да ће му опростити ако понови грешке својих претходника, од којих је, узгред, имао боље почетне изгледе да промени десетогодишњу лошу српску карму. А историја памти и оне који само покушају, под условом да су покушали с вером, поколења такве памте као део оне елиотовске активне традиције коју ће баштинити онда када се створи истинска критичка маса за истинске промене.

Са друге стране, данас вероватно не постоји нико у Србији ко је толико као Тадић свестан ограничења и погубности тог система, утолико пре што се свакодневно сусреће с тим. Зато његова историјска калкулација изгледа овако: ако настави да влада као да се ништа не догађа, можда ће избећи да он буде тај на чијим се леђима сломила Србија и неће бити ни заслужнији ни кривљи од Ђинђића и Коштунице. Али у тим околностима владаће још неко време крунећи свој рејтинг и углед у оквиру система који га свакога дана помало побеђује да би после њега дошли нови којима због њихове глади за влашћу систем неће бити одвратнији него данас њему.

Зато је једина његова смислена алтернатива заправо револуционарна. У свом првом кораку он мора да искорачи изван система, што конкретно значи његово отказивање подршке влади и отклон од сопствене странке као носилаца континуитета једне сасвим конкретне пропасти. Уместо те клијентистичке структуре, за коју је погрешно веровао како ће моћи да је контролише и употреби њену алавост и корумпираност, он мора да се окружи једном потиснутом друштвеном структуром – од економске, преко идеолошке до медијске - којој сопственим примером мора да покаже како храборст и активни улазак у политичке процесе нису само племенити напори, већ да нису ни ствар без изгледа. Тренутак у коме свет напушта економске, па и системске моделе који данас Србију вуку на дно јесте нешто што може да га охрабри макар утолико што његова револуција неће у сваком случају бити нешто што ће му дати апсолутне изгледе за победу.

Ако ме питате хоће ли тако успети да сачува власт, искрено не знам хоће ли, ако то уради, успети да сачува и сопствени живот. Макар у оној мери у којој је Строб Талбот, некадашња десна рука Мадлен Олбрајт, својевремено писао како је НАТО бомбардовање Србије било мање мотивисано положајем косовских Албанаца, а више Милошевићевим отпором према „ширим трендовима политичких и економских реформи“. Неолибералних, треба ли рећи.

Зато Борисов избор још увек траје: или ће наставити политички континуитет са веома извесним поразним исходом или ће, сам на свету, направити историјски дисконтинуитет и ући у зону неизвесности у којој ништа ни добро ни лоше што може да се замисли није без шанси. Ако му је за утеху, прилике за тај избор неће трајати још дуго и, када се то деси, њему ће бити лакше, али ће Србији бити веома тешко. Због свега тога су домаћи либерали у једној ствари безнадежно у праву. Избори у Србији неће решити ништа. Али оно што они не знају гласи: решење је много веће од избора.

< Претходна		Следећа >