Brad Macdonald, Нови Стандард (извор: The Trumpet), 12.02.2010
Најбоља варијанта за Европу и Русију састоји се у томе да заједнички седну за преговарачки сто и међусобно поделе Источну Европу и Балкан, као Хитлер и Стаљин 1939. године

Балкан вам је регион на који су људи склони да забораве. Стиснуто између Црног и Јадранског мора, полуострво је као такво нека чудна смеша религија, народа и култура. Сложеност и неразумљивост Балкана, заједно са географском ситуацијом, наводе нас да тај регион третирамо као некакво стражње двориште Европе, Русије и Блиског Истока, које нема посебног значаја. Историја демантује то мишљење

Ако гледамо са историјског аспекта, Балкан је такво место на коме су се цивилизације спајале и сукобљавале. У средње веку полуострво је потпало под Византијску империју. У 15. веку оно се нашло у центру пажње отоманских Турака, који су надирали на запад. У 19. веку поново је постало врућа тачка напетости између Истока и Запада за време Кримског рата. Када започиње велики европски рат, приметио је једном приликом Бизмарк, он „настаје (...) из такве глупе ствари као што је Балкан“. И испоставило се да је био у праву. Педесет година касније Немачка је управо на Балкану испровоцирала Први светски рат. Кроз две деценије, тај је регион постао кључна стратешка позорница за Хитлера и силе осовине. А нећемо заборавити ни балканску кризу 1990. године.

Не чуди што десет година касније Балкан још једном постаје тачка на којој се преламају руске и европске амбиције.

УВОЂЕЊЕ БАЛКАНА У ЕВРОПУ У новембру 2009. године федерални канцелар Немачке Ангела Меркел имала је сусрет са председником Србије Борисом Тадићем у Берлину, у току кога је изразила пуну подршку плановима укључивања Србије у Европску унију. Наде Србије затим су поткрепљене у јануару, када је министар иностраних послова Шпаније обећао да ће за време председавања у ЕУ његова земља учинити све што је могуће за интергрисања Србије у ЕУ. „Година 2010. биће кључна за читав западни Балкан“, изјавио је Мигел Моратинос. „У име Шпаније као председавајуће земље могу гарантовати да ћемо учинити све што је могуће за напредовање у том правцу“.

По свој прилици, Србија није сама на тој дистанци. Истог дана када је Меркелова у новембру саопштила да подржава Србију, министри иностраних послова ЕУ су се на сусрету у Бриселу сложили да наставе са разматрањем захтева Албаније за улазак у незадрживо развијајући блок 27 држава. У јануару су лидери ЕУ већ почели говорити о слабљењу визних ограничења, како би се Албанцима олакшало путовање по Европи.

Сумње о амбицијама ЕУ на Балкану развејане су у писму које је дистрибуирано на сусрету министара иностраних послова ЕУ у Бриселу 25. јануара. Према информацији радио-станице „Deutche Welle“, у писму је веома амбициозно саопштено да би у 2010. години ЕУ требало да „оконча преговоре о уласку Хрватске, да започне преговоре са Македонијом, да појача улогу Уније у Босни, укине визе за грађане Албаније и Босне, а и да начини корак напред у разматрању захтева Србије да уђе у блок“ (27. јануара).

„То је одговарајући тренутак да се на највишем нивоу потврде обавезе ЕУ у односу на Балкан, а такође да се назначе даљи конкретни кораци“, нагласили су у свом писму представници Грчке Димитрис Друтсас и представник Аустрије Михаел Шпинделегер.

Амализирајући изјаваме Немачке и ЕУ из новембра прошле године о подршци уласку Србије у ЕУ, аналитички центар Стратфор је приметио да постоје „најотвореније до сада назнаке Европске уније о томе да је она озбиљно расположена за пријем балканских земаља у Европску унију у најкраћем року (17.новембра 2009. године).

РУСКИ ФАКТОР Под руководством јаког лидера Владимира Путина Русија је почела активно да успоставља свој утицај и на регионалном и на глобалном нивоу. Од 2000. године Кремљ је себи обезбедио контролу над великим делом своје периферије, нарочито дуж граница са Европском унијом (у томе био основни смисао уласка Русије у Грузију августа 2008. године). Са стратешког и историјског аспекта, Балканско полуострво – иако оно и не улази у сферу непосредног утицаја Русије – увек је представљало значајан мостобран за периодичне упаде европских држава у Русију.

Са одбрамбеног аспекта, Балкан захтева веома пажљив однос Кремља према себи. Међутим, за Путина, који се држи офанзивне тактике, то полуострво захтева много више. И зато је у октобру прошле године руски председник Дмитриј Медведев уз велику помпу посетио Београд, где је Србима понудио кредит од милијарду евра (1,4 милијарде америчких долара) и отворено разматрао питање о стратешком партнерству са Србијом.

Месец дана касније руски министар иностраних послова Сергеј Лавров је посетио Босну и Херцеговину, где је, како саопштава „Eurasia Daily Monitor“ позвао „владу у Сарајеву да не прихвати из САД и Европске уније понуђене уставне и економске реформе (9. новембар 2009.). Осим учешћа у политичким дискусијама у региону, Москва и даље остаје главни економски партнер на Балкану, нарочито у енергетском сектору.

Русија има и занимљиве војне планове када је о Србији реч. Прошле године, 21. октобра, Русија је са Србијом потписала споразум о изградњи хуманитарног центра за ванредне ситуације у граду Нишу, на југоистоку земље. Иако се то представља као регионални центар за пружање помоћи у ванредним ситуацијама у југоисточном делу Европе, ипак неки експерти нису могли а да не примете политички, а такође и војни карактер планираних објеката. Тај центар ће бити везан за људе на највишем нивоу у Кремљу, приметио је један од аналитичара Стратфор, „и то приморава свет да редефинише своје односе према Балкану, а такође према руском учешћу у пословима тог региона“ (21. октобра 2009.).

Тај хуманитарни центар налазиће се под управом Руског министарства за ванредне ситуације. Тај ресор је поникао из војне спољне обавештајне службе (познатије као ГРУ), и он се не бави само питањима везаним за ванредне ситуације. Стратфор анализира да тај ресор „учествује у гушењу борбених операција на Кавказу, а у сферу његовог рада улазе и снаге цивилне одбране“, што у суштини значи присуство оружаних снага и доступ руским војним структурама. Узимајући у обзир постојање тих веза, „требало би истаћи да Москва, по свему судећи, утемељује логистичку основу (у Србији), која, намерно или не, има и војни значај“ .

А шта Немачка и Европска унија мисле тим поводом? Стратфор наставља: „Без обзира на (нека) ограничења која тај корак у великој мери чине симболичним у блиској будућности, Москва је приступила стварању свог првог логистичког центра, који се потенцијално може употребити у војне сврхе изван територија бившег Совјетског Савеза. Осим тога, тим центром ће управљати министарство, које је структурно пододелење руске војне обавештајне службе. Ако се све то стави у контекст недавне посете руског председника Дмитрија Медведева Србији, онда би требало признати да Русија са ентузијазмом долази на Балкан“.

Подсетимо да је то било крајем октобра. У новембру су Немачка и Европска унија информисале Србију (и Албанију) да су спремни да почну разматрање питања о њиховом пуном чланству у ЕУ. Време које су изабрали за ту поруку заслужује пажњу. Случајна подударност такве врсте ретко се дешава у међународним односима. Апсолутно је очигледно да се Балкан, а нарочито Србија, поново претварају у главну тачку напетости у односима између Москве и Европе.

РЕЗУЛТАТ За Европу и Русију постоје две варијанте. Прва се састоји у томе да заједнички седну за преговарачки сто, размотре своје стратешке интересе и међусобно поделе Источну Европу и Балкан. Хитлер и Стаљин су управо тако и поступили 1939. године. Алтернативна варијанта је да се допусти нарастање напетости док ситуација не експлодира и не доведе до оружаног конфликта. Како је већ предсказивао Триумпет, највероватнијом се чини прва варијанта. Пратићемо развој догађаја трудећи се да не пропустимо тренутак када ће се Русија и Немачка/Европа састати и разматрати пакт о ненападању, сличан пакту Молотов-Рибентроп, закључен мало пре почетка Другог светског рата.

Могуће је такође да Кремљ, забринут због брзог развоја и јачања европске суперсиле, може закључити да треба да према Европској унији и Западу упути упозоравајући пуцањ. Испровоцирана у Кремљу, војна или енергетска криза на таквом месту као што су Србија или Украјина несумњиво ће упозорити Берлин и Брисел на опасности од игнорисања стратешких интереса свог источног суседа. То ће понајпре довести до тога да Немачка и Европа седну за преговарачи сто са Русијом.

Ма шта се догодило, историја захтева да не скидамо поглед са Балкана. О томе се говори и у библијском предсказању. У мају 1953. године Херберт Армстронг је писао о најважнијем предсказању краја света: „Неочекивано ће мир озарити Сједињене Државе Европе. Неке балканске државе, које су се налазиле под руском чизмом, постаће њене чланице“ (Часопис „Good News“).

Само једна таква изјава може да објасни позив Немачке и ЕУ, упућен на адресу балканских држава, о уласку у европско наручје. Армстронг је заснивао своје прогнозе у односу на јединствену Европу, која ће укључивати и источни блок, на многобројним библијским пророчанствима укључујући и оно које се садржи у Кињизи пророка Данила (Друга глава). То пророчанство је кључно за поимање и европске историје и пророчанства у целини.

А за сада, не скидајте поглед са Балкана.

Превод Рајко ДОСКОВИЋ

< Претходна		Следећа >