Жељко Цвијановић, Нови Стандард, 19.02.2010
Како се крах буде приближавао, тако ће се овдашња политичка сцена делити на три дела. Али ти шавови неће бити по границама странака, што само говори о дубини промена које нас очекују

Српска власт, чујем, има намеру да ове године прослави годишњицу Петог октобра. Са смислом такве прославе лако се шегачити: довољно је само поставити питање у којем ће реду на свечаној академнији седети Ивица Дачић; хоће ли на њој бити Коштунице, осим што очекујем да га видим поред Слобе на видео-биму када спикери помену мрачна времена; хоће ли, на крају, Веља Илић у Сава-центар из Чачка кренути багером, хоће ли бити у тренерци или цивилки и хоће ли са собом повести Тому Николића или овај њега. Наравно, питање се може поставити и озбиљније: зашто би се славила десета годишњица нечега чему се није прославила ни прва. Које су то вредности на које би Србе требало подсетити том прославом?

Подсећања на Милошевићеву епоху у ових десет година није фалило, посебно када би се ближили избори и када би неко попут Томе Николића запретио преузимањем власти. Али данас је с тим мало теже: Ивица је у влади и нисам сигуран да је резултат тога повратак Србије у 90-те. Тома је раскидом са Војводом успео да се откупи, опростили су му и странци и тешко да би дало оне старе резултате ако бисте га поново уваљали у катран из 90-их, кад је на њега тако чврсто налепио перје из 2000-их. Тако је испало да, бар колико је веровати овдашњим медијима, традицију 90-их баштини једно Воја Коштуница. За оне који су пунолетство стекли недавно, то је онај који је победио Милошевића, али шта се ту може, такви су путеви господњи.

Како је, дакле, постало помало бесмислено јурити људе по Србији и оптуживати их да су били за Слобу, власт ће подсетити поданике на Пети октобар на један другачији начин, који се може поредити са Титовим временом. Тада су, уочи поскупљења хлеба и млека, на телевизији приказивали партизанске филмове у којима је на педесторицу тифусара долазио један хлеб, што им није сметало да онако луди и гладни разбуцају све немачке бункере који би им се нашли на путу. Порука је, дакле, била: шта је једно поскупљење према нашој славној и тешкој епопеји. Порука у октобру 2010. биће иста: стање у земљи није сјајно, али погледајте у каквом смо чабру били пре десет година.

Али све ово пишем само из једног разлога због кога ће нас подсетити на Пети октобар. Тај разлог, међутим, неће бити изговорен зато што др Фројд није био међу петооктобарцима и што је тај разлог из зоне подсвесног. О чему се ради? Милошевић није пао пред налетом опозиције, а не бих се превише клео ни у народ ни у багере. Пао је у тренутку када његов режим више није могао да финансира санкције, изолацију и последице разрушене земље. Био је то крај једне епохе, после које ништа више није било исто. Подсвесни разлог ове власти веома је сличан: епоха која је наследила Милошевића ближи се своме крају и нема бољег начина да се уштине још неки месец или годиница него обележавањем Петог октобра и подсећањем Срба како им је било пре тога.

Хајде да видимо шта се то у Србији догађа  што би ишло у прилог мојој тези новој о смени епоха. Једноставно, када се смењују епохе, најмање је важно да ли ту пуца нека власт (иако обично пуца), мада знам да би вас то сада највише занимало. Тада пуцају постојећи системи и после њих ништа више није као што је било. Свака власт – од Ђинђићеве преко Коштуничине до Тадићеве – веровала је да ће до смене епоха доћи у тренутку када Србија уђе у Европску унију и када, дакле, из прљаве транзиције доплови до Рта Добре Наде.

Али проблем је што су све владе после Милошевића на свом путу трошиле много више горива него што им је требало, што су ишле најзаобилазнијим путевима и што су расипале храну бацајући је свакој риби која је пратила брод. Елем, када се показало да Србија не може у овој политичкој генерацији да доплови до ЕУ, што ће рећи да не може тамо до 2014. године, тада се показало и да за продужетак пловидбе до 2018. (или чак 2020) неће бити ни хране ни горива. Показало се и да је извесно само то како ће, због светске кризе, то где смо пошли заиста бити рт, али какве ће тај рт бити наде, то не зна ни милиција. Наравно, тиме се не доводи у питање исправност пута, алтернативини путеви се не назиру.

Хајде да видимо зашто Србија не може да издржи пут од још десетак година. Зато што нема чиме да га финансира и зато што не може да га изнесе са постојећим политичким системом. Прво о финансијама: Србија, наравно, током свог путовања није ништа производила. Тамо где је имала најбољу прилику да улаже – у енергетику и пољопривреду – није уложила ништа. Уместо тога, распродавала је фирме и бесомучно отварала своје незаштићено тржиште. Зато је логично да су најјаче касте у Србији после Милошевића домаћи тајкуни увозници и странци који се користе благодетима овог тржишта. Систем је, од економског до монетарног, прављен по њиховој слици. Наравно, да би они били задовољни, из буџета који су пуниле продаје државних компанија финансирана је јавна потрошња, тако да се на крају све сводило на оно што је Јован Душанић назвао „бећарском економијом“.

Буџетске рупе и лудачки ратс јавне потрошње су у првих осам година затваране приватизацијама, а, када су оне престале, задуживањем. Почетком 2010. Србија је више него озбиљно задужена земља, тако да је би је наставак тог посла увео у ланац толико неповољних камата које не би могла да издржи. Од онога што је још остало за продају светле само Телеком и Електропривреда. А опет, криза је, у којој је новац најскупља роба, нико ко не мора данас не продаје. Србија, међутим, мора и питање је само колико ће тим продајама успети да одложи крах система, који ће наступити оног дана када пукне буџет.

Такав однос према економији у политици је био само пресликан. Земља која је имала шансу да производи храну (пољопривреда) и енергију имала је и шансу да буде колико-толико политички самостална, што би јој опет омогућило и да заштити своје тржиште. Када такве шансе пропусти, класа политичара постаје класа зависних извршилаца радова и корисника добара којима их заузврат пуне домаћи тајкуни и стране компаније и конзули. Наравно, када држава попут Србије преда своје тржиште, своје банке, када не производи да би могла да увози, како ће да заштити територију, како ће да има било какву политику. Све што је потребно да њена политичка класа зна јесте да нема бесплатног ручка. Тада сваки политичар зна да га на власт не доводе грађани, већ – тим редом - странци, медији под њиховим утицајем, тајкуни и њихови медији. Најмање што политичари могу са таквим знањем јесте да презиру сопствени народ, и отуда, рецимо, ни једна власт за ово време није имала човека кога је могла да пошаље међу раднике који протестују, да им он каже како држава нема пара и да му они верују. Зашто да му верују, кад их презире.

Наравно, понекад се појављивао понеки лидер верујући да има визију, која се обично састојала у томе да се кроз тај немогући проблем провуче као пас кроз росу. И, наравно, сваки је изгубио. Сетите се само колико су били узалудни Коштуничини покушаји да спаси Косово верујући како је то могуће пошто је економију предао Динкићу, странцима и тајкунима. Слично изгледа и драма Бориса Тадића са калкулацијом: треба да издржимо са Косовом, да учинимо све како би што пре ушли у ЕУ, а кад се дохватимо обале, онда ћемо да водимо праву националну политику. Одлично, само што ће морати до ЕУ да преда све полуге националне политике. Баш зато га и чекају тамо тек 2018. Схит хаппенс.

Криза која показује да ће овај систем крахирати већ се види у општем сиромаштву, расту манипулативних аспеката власти и за сада још благим најавама репресивних. Продајом већинског пакета Телекома и дела Електропривреде могло би се таљигати још четири до пет година, али то није довољно. Глобална економска криза, међутим, издржљивост Србије може да смањи за два до три пута, што ће рећи да је крах система нешто ближи. Да ли се он може избећи? Приватизације нису довољне, чак ни извесне. Кредите смо већ узели. Озбиљни приступни фондови ЕУ су још далеко. Нафту ћемо у Ваљеву тешко пронаћи. Дакле, пара неће бити или, боље речено, њих већ нема.

Шта је то онда што држи власт? Прво, странци, свесни да за своје политичке и економске интересе неће наћи бољу владу. Друго, још релативно солидна Тадићева популарност, само докле. Треће, пропагандна машина, која у основи ради за странце и тајкуне, а власт подржава онолико колико је подржавају ове две групе, дакле, много, али то је само тренутно. У томе, опет, могу како хоће, али не могу докле хоће. Четврто, непостојање свести о алтернативи. Где ће пући?

Светска криза донела је извесне превратничке квалитете: најуспешнија привреда долази нам из земље коју води комунистичка партија; амерички председник је социјалиста и интервенциониста, тако да је за њихове прилике заправо најмање особен по боји коже; западне привреде све више се жале на глобализацију, што ће рећи да штите своја национална тржишта и не пада им на памет да то жртвују било каквој глобалној идеји. Могао бих ја и даље да набрајам, али рачунам да је и ово сасвим довољно да се види како цео свет ради управо оно што Србија не ради, него истрајава на неолибералном концепту, који је увезла од оних који га никада нису доследно примењивали, да би га сада сасвим напустили.

Зашто је то тако? Два су разлога. Српском еономијом влада картел коме њене поставке одговарају и који ће пре допустити да пропадне заједно са Србијом него да се Србија спасе, а они пропадну. И, друго, странцима баш то одговара, уосталом зар с почетка кризе нису ишле паре из страних банака из Србије да спасавају њихове централе и посустале националне привреде, што ће рећи да смо сви помало одавде финансирали светску кризу.

Како ће се то завршити? Крах би, наравно, могао да буде спречен некаквим озбиљним страним парама са било које стране, али, дођавола, такве ствари се у земљама попут Србије не догађају. Уместо тога, како се крах буде приближавао, тако ће се овдашња политичка сцена делити на три дела. Али ти шавови неће бити по границама данашњих странака, што само говори о дубини промена које нас очекују.

У једној групи биће неолиберали, политичари вољни клијенти страних компанија и западних политика, уверени да никаква промена курса није потребна, склони да свима који их не разумеју одговоре дисквалификацијом и репресијом. Можда не централна, али најтипичнија фигура тог крила јесте Млађан Динкић, док се ту могу сврстати и цео ЛДП, невладин сектор, цело атлантистичко крило Тадићеве странке, уз можда део напредњака илити оног њиховог дела који су сами себи почели много да се допадају откако их примају у западне амбасаде.

На другом полу биће стари антиглобалисти, свет уверен у узвишене вредности традиционалне Србије, која богзна да ли је икад постојала, и још уверенији да са Запада није дошло ништа добро још од смрти Де Гола. На том крилу видим десничарски невладин сектор, остатке радикала и десно крило Коштуничине странке, можда чак на челу с њим.

Међу људима који светска дешавања прате кроз оптику и искуства тамошње кризе и који се данас тешко препознају зато што пред захтевима са Запада шкрипе зубима и невољно завршавају ствари (али завршавају), налазе се они који су свесни како немају чиме да се одупру тој сили. Они би пред непосредном претњом краха могли да се сврстају у свет нових посткризних антиглобалиста, који би радикалну промену овдашњег система желели да виде и на економској и на политичкој равни и који би покушали да искористе промену односа у свету за један ризичан искорак. На том још најнедефинисанијем полу можда се данас може препознати Вук Јеремић са десним крилом ДС, можда и сам Тадић, можда већи део напредњака и једно прагматичније крило ДСС које се данас може препознати у наступима Ненада Поповића.

Наравно, спорост овдашње политичке сцене, везане клијентистичким интересима за систем који пред њиховим очима умире, да препозна надолазеће кризне промене и крах актуеалног система отвара могућност и за сасвим нова лица. Шансе нових биће веће уколико крах не буде спречен, а Србија се нађе у раљама аргентинског сценарија или нечег сличног.

То ће дакле бити актери будућег сукоба и ако од мене тражите и да предвидим његов исход, онда тражите превише. Али, ако вам нешто значи, можда се ништа и не догоди. Али само ако нас јако, јако брзо приме у ЕУ. А она прослава Петог октобра, да знате, само је одлагање овог великог сукоба.

< Претходна		Следећа >