Жељко Цвијановић, Курир, 24.02.2010
Два догађаја из протеклог викенда подсетили су ме на једну цртицу из ране младости. Било је то време с почетка 80-их, када су матуранти примани у Партију. Тада смо на школском баскету играли подељени на комунисте и некомунисте. Комунисти су, наравно, увек губили и то нису биле утакмице, већ иживљавање. Много година касније разумео сам зашто је тај баскет био толико неравноправан: већ сасвим декадентна, Партија је углавном примала слабије примерке врсте, оне који су по инстинкту слабијег знали да ће им у суровом животу који долази Она бити замена за све недостатке.

Скоро три деценије касније, гледао сам клинце из овдашњих партијских подмладака како расправљају о злочину у Сребреници. Наравно, неки морон из невладиних организација коме није ишао баскет прочитао је негде како су се Немци суочили с холокаустом тек у другој генерацији. Онда му је синуло да би то могло и са Србима, написао је пројекат, аплицирао, узео кинту и направио скуп младих активиста о Сребреници. Стармали представник ДС, који је већ признао мајци да ће, кад порасте, бити Божа Ђелић, рекао је да резолуција о Сребреници није због мртвих, него због живих и генерација које долазе; дечак из СПС који је рекао да је то био геноцид вероватно и не зна да је због тога био оптужен шеф његове партије, кога није ни запамтио, тако да мисли како је Слоба сигурно тип који је убио Бетмена; ни дете из ЛДП није имало дилему: геноцид или ништа.

Е сад, у Сребреници се јесте десио злочин и било би лепо да та деца имају неку емпатију према томе, нема везе што им не иде баскет. Али немају је јер падају на простој ствари: никад та партијска омладина није на скуповима показала, на пример, емпатију са својим земљацима које је побио НАТО или онима које су опљачкали њихови партијски узори. Или са својим ћалетом који штрајкује на прузи и једе сопствене прсте, осим ако се под емпатијом не подразумева решеност да неће проћи као ћале, па зато и трче у партије.

Наравно, клинци су већ довољно намазани да схвате како је прави бунт само онај који се исплати, и зашто би онда ико од њих размишљао о ћалету кад може о Сребреници. И то раде оним језиком који не значи баш ништа осим да су научили да имитирају маторце. Тако да, ако вам се чини како вам се у лицима политичара представљају углавном наказе, требало би да знате: у будућности ће једино и бити места за наказе. И, ако моје искуство са баскета нешто значи, с том генерацијом ће и нестати партије какве познајемо, па, ако имате времена, чекајте.

Ако немате, идите у Београдску филхармонију, чији оркестар је у недељу приредио незабораван концерт, достојно пратећи диригента Зубина Мехту, човека који би се, да је у фудбалу успео колико у дириговању, звао Пеле Марадона. Тај свет из Филхармоније, у просеку тек нешто старији од ових из подмлатка, углавном је побеђивао у баскету и има своје политичке ставове. Наравно, има и ставове о Сребреници, и то врло различите. Али свакога од њих ћете саслушати бар са толико поверења да знате како ће вам рећи оно што заиста мисли. Зашто вам све ово причам?

Србија ће у сваком случају једног дана ући у Европу. Али то није најважније. Тамо може да иде као Филхармонија, свет од заната и уверења да производи нешто чиме себе и Србију чини бољим. И може да иде као партијски подмлаци, свет који је још на средњошколском баскету схватио да се судбина може преварити само тупом послушношћу и инстинктима из дебелог црева.

< Претходна		Следећа >