Kada autor teksta koji pretenduje da se pojavi u akademskom časopisu, u naslov stavi termin geopolitika, neosporno oseća obavezu da objasni i legitmiše takav postupak. Činjenica da veliki deo akademske i stručne javnosti i dalje oseća skoro nagonsku odbojnost prema ovom pojmu i naučnoj tradiciji ne karakteriše samo našu nauku.

Dugo posle Drugog svetskog rata, opstajao je konsenzus da se sam termin ne pominje. Sadržaj disipline je jednim delom integrisan u nauku o međunarodnim odnosima (MO), naravno bez klasičnih stubova ovog diskursa kao što su hartlend, rimlend, stožerna zemlja, ili životni prostor, a iz sfere MO debata nestala su imena i ključna dela onih mislilaca koji su od Racela do Spajkmana izgradili ovu kontroverznu tradiciju. U većini enciklopedija političke i socijalne misli objavljenih posle Drugog svetskog rata, čitalac neće naći ni pojam ni autore.

Kada je prethodnih decenija usled velikih globalnih političkih potresa i novih sukoba oko resursa ponovo počelo da se govori o geopolitici, autori su po pravilu nastojali da se ograde od ranijeg nasleđa. Karakterističan je npr stav Andreja Miletića, autora odrednice geopolitika u Enciklopediji političke kulture, objavljenoj 1993: „Klasične determinističke geopolitičke teze su, tako, napuštene u savremenoj političkoj teoriji uopšte, i teoriji međunarodnih odnosa posebno, kako zbog njihovih teorijskih jednostranosti i nedovoljnosti, tako i zbog njihove praktično-političke zloupotrebe, naročito u nacifašističkim zemljama."¹ Ako je ovo trebalo da znači da treba zaboraviti analize Kjelena, Makindera ili Spajkmana, onda zaista ništa nije tako daleko od istine. Između ostalog  i u  ovom radu ćemo pokušati da pokažemo kako je geopolitički okvir međunarodnih odnosa i dalje isti onaj koji su pomenuti autori postavili i analizirali.

Miletić je međutim, pomenuo ključni razlog za ogradu od geopolitike: njenu političku upotrebu između dva rata i posebno razvoj koji je doživela u Nemačkoj tog doba. Čitava ova kontroverza povezana je sa imenom generala Karla Haushofera. Haushofer je čovek koji je 1922 u Minhenu osnovao Institut za geopolitiku, a 1924 je pokrenuo mesečni časopis Zeitschrift für Geopolitik, razvijajući polako ono što će postati poznato kao nemačka škola geopolitike.² Brutalno jasno i precizno, ovi teoretičari su, sledeći Racelove ideje o potrebi osvajanja prostora za ojačalu industrijsku naciju, skovali čitav niz imperijalnih termina i razvili naučnu osnovu za nemačku ekspanziju.

Poznata je i direktna veza Haushofera sa Hitlerom koja je išla preko Rudolfa Hesa, njegovog učenika i jednog od najviših zvaničnika Trećeg rajha. Postoje spekulacije da je znatan deo Mein Kampf-a nastao pod direktnim uticajem Haushofera.³ Iako je kasnija Hitlerova strategija direktno protivrečila njegovom zalaganju za stvaranje osovine sa SSSR-om, ostalo je duboko uvreženo ubeđenje da je njegova geopolitička misao jedan od osnovnih uzroka  svih zala Drugog svetskog rata.⁴ U tom pravcu su se kao njegovi prethodnici navodili germanski autori Racel i Kjelen, dok se najčešće izostavljala anglo - američka tradicija Mehena i Makindera na koju se Haushofer direktno naslanjao.⁵

Iako je nakon drugog svetskog rata disciplina geopolitike skrajnuta, sama geopolitička analiza nastavila je svoj život u planovima i strategijama velikih sila. Period između 1945 i 1990 obeležila je hladnoratovska podela i sukob između frontova okupljenih oko Sovjetskog saveza i Sjedinjenih država. Iako se u prvom planu ovog sukoba nalazio ideološki element (sukob komunističkog i kapitalističkog sveta), tradicija međunarodnih odnosa lako je iza te koprene uočavala nastavak klasične borbe za moć u međunarodnim odnosima. Tuatal ovaj period opisuje kao prelazak iz faze imperijalne u fazu hladnoratovske geopolitike.⁶

Iako sam termin nije korišćen, više je nego evidentno da je npr Kenanova strategija zaprečavanja, formulisana 1947, u predvečerje hladnog rata, direktna implementacija Spajkmanovih geostrateških načela i projekcija. Veliki broj stručnjaka je uprkos zabranama političke korektnosti, iza novog sukoba lako prepoznavao staru geopolitičku matricu borbe između zemlje hartlenda (SSSR) i okeanske sile (SAD), a koja se uglavnom vodila za kontrolu obodnog područja, odnosno rimlenda. Tako je potpuno prirodno početkom sedamdesetih godina obnovljena i upotreba samog termina. Hepl primećuje da je obnova i ponovna legitimizacija upotrebe ovog termina vezana gotov u potpunosti za praktičan i teorijski rad Henrija Kisindžera, koji ga je koristio da označi igru supersila baziranu oko politike ravnoteže snaga koja se vodila preko čitave svetske mape.⁷ U svakom slučaju 1986 sam Hepl otvoreno govori o revitalizaciji geopolitike kao gotovoj stvari.

Kratkotrajni prekid usledio je nakon završetka hladnog rata kada je u jednom periodu zavladalo ubeđenje da je realpolitika proterana iz sfere međunarodnih odnosa i kada se sanjalo o mogućnosti da kseroksiranje liberalno-demorkatskih režima konačno vodi «kraju istorije». Već 1993. godine pojavljuje se najpre Hantingtonov članak a zatim i knjiga o Sukobu civilizacija koja je nagovestila empirijske pokazatelje i tendencije koji vode produženju stare igre velikih sila za nadmoć, resurse, dominaciju i kontrolu sveta. Time je diskurs realpolitike vraćen u fokus rasprava, a sa njime je postepeno raslo interesovanje i za geopolitiku. O njenoj punoj obnovi dakle možemo govoriti tek za period od poslednjih petnaestak godina.⁸

Danas je geopolitika legitimna naučna disciplina koja egzistira na području između političke geografije i klasičnih studija međunarodnih odnosa. Kao što razni autori primećuju, uglavnom se odustalo od pokušaja da se ona definiše pa se koristi šaljivo ali realistično poređenje sa slonom: ne možete da ga definišete ali svakako ga prepoznajete kad ga vidite! Ova disciplina je posebno razvijena u zemljama latinske kulture pa među najpoznatije geopolitičke časopise spadaju italijanski Limes i francuske Studije geopolitike i Geostrategija. Ogromnu popularnost geopolitika razumljivo doživljava u Rusiji koja baštini sopstvenu tradiciju evroazijske misli.  Postoje i specijalizovani časopisi koji se bave geopolitičkim analizama posebnih kontinenata i područja.

U fokusu savremenih geopolitičara su stare teme, motivi i odnosi, ali prikazani preko nekih novih područja i sektora. Danas je razumljivo u centru pažnje borba oko deficitarnih energetskih resursa i njihovih puteva, ali sve više prostora dobijaju geopolitika hrane, vode, tehnologije itd. Govori se čak i geopolitičkim aspektima sporta ili samog fudbala npr.⁹

*

Postavlja se pitanje zašto uopšte govoriti o geopolitici proširenja EU. Sajmon Djuk je dobro primetio da se radi o dimenziji koja se u principu potiskuje u svakom diskursu koji tretira EU, evroatlantske odnose, pa time i pitanja proširenja Unije.¹⁰ Institucionalni dizajn je perspektiva koja u naučnom mejnstrimu dominira nauštrb analize motiva i delovanja pojedinačnih država, a posebno velikih sila.

Odličan primer je knjiga Tanje Miščević Pridruživanje evropskoj uniji, koja se nedavno pojavila kod nas. U ovoj krajnje preglednoj i korisnoj studiji, pridruživanje EU se posmatra u kontekstu generalnog pridruživanja trećih država međunarodnim organizacijama, detaljno se izlažu procedure i uslovi koji se pred kandidate postavljaju i posebno se opisuje proces pridruživanja mediteranskih zemalja, zatim zemalja centralne i istočne Evrope, kao i država Zapadnog Balkana. U čitavom radu, autorka napadno izbegava realpolitičku i geopolitičku dimenziju ovog problema kao i sva pitanja koja se tiču interesa velikih sila u pogledu proširenja. Zbog takvog pristupa pri analizi slučajeva poslednjih država koje su u EU primljene 2007, Miščevićeva nakon navođenja zadataka iz Mape puta naprosto može samo da konstatuje sledeće: «Njihov napredak je u svojim godišnjim izveštajima ocenjivala Evropska komisija, koja je 2006. godine i konačno rekla da napredak nije potpun, ali da to ne ometa njihov prijem u članstvo na početku 2007 godine.»¹¹

Međutim slučajevi Bugarske i Rumunije su upravo očigledan primer značaja gepolitičke dimenzije i verovatno ključni dokaz da su geopolitički kriterijumi za proširenje mnogo važniji od kopenhaških. Ove dve države su 2007 primljene u punopravno članstvo EU iako je bilo očigledno da se po većini ključnih indikatora nalaze iza Hrvatske. Evropski analitičari i zvaničnici su sa posebnom zabrinutošću govorili o nedostatku reforme pravosuđa i posebno o endemskoj korupciji koja vlada u ovim zemljama. Uprkos svemu tome, Bugarska i Rumunija su primljene na veliko zalaganje SAD. Kao razlozi za takvu odluku najčešće se navodi potreba širenja evro-atlantske zone na istok i davanje nagrade ovim bezbednosno značajnim subektima, koji postaju najistureniji akteri nove politike zaprečavanja Rusije. Njihovim prijemom bukvalno je popunjena i povezana prva linija fronta, čitav prostor od baltičkih zemalja na severu do Turske na jugu.

Treba se naravno podsetiti da čitava istorija evropske ideje baštini suštinski geopolitičku pozadinu. To je bilo više nego uočljivo tokom doba međuratne popularnosti panevropeiezma. Od vremena objavljivanja Kudenhof Kalergijevog manifesta 1923 pa sve do pada Trećeg rajha, naširoko je, u raznim oblicima razvijana i razmatrana ideja o jedinstvenoj Evropi koja bi na taj način mogla da predstavlja treći pol, središnjeg igrača između sovjetskog džina i atlantskog hegemona u nastanku. Njegova karta sveta, objavljena 1923. prikazuje panevropu kao prostor koji obuhvata sve evropske zemlje i njihove kolonije. Među te zemlje nije uključena Velika Britanija kao ni Sovjetski savez.¹²

Ovakve vizije uvek su bile veoma bliske Katoličkoj crkvi koja nikada nije odustala od srednjevekovne mape Evrope. Radi se o jedinstvenom prostoru u kome ne postoje države i granice, već samo administrativne oblasti koje ni na koji način ne ugrožavaju njen duhovni primat. Razne konstrukcije i planove za ujedinjenje evrope po pravilu su najčešće iznosile ili provodile ličnosti bliske Katoličkoj crkvi poput Pikolominija, Podjebrada ili vojvode Silija.¹³ Nije stoga čudno što se upravo ova institucija smatra jednim od najvažnijih promotera ideje o Evropi regiona.

U svakom slučaju sa punim legitimitetom  možemo govoriti o jednom kontinentalističkom viđenju, odnosno principu evropskog ujedinjavanja koji potiče iz okrilja Katoličke crkve, ali je u međuvremenu i u sekularizovanim verzijama zastupan od strane velikog broja aktera koji su težili jedinstvenoj Evropi nezavisnoj od uticaja «vanevropskih» aktera, kako SAD i Britanije, tako i Rusije.

U tom smislu je i nacistička upotreba ideje o jedinstvenoj Evropi zaista preuzimala mnoge elemente kontinentalističkog principa, uključujući i veoma razrađenu simboliku, diskurs, i konkretne planove za stvaranje ekonomske i monetarne unije. Posebno nakon poraza kod Staljingrada jača ova retorika koja je trebalo da legitimiše njihova osvajanja navodnom odbranom jedinstvene civilizovane Evrope od boljševičkih varvara i kapitalističkih eksploatatora, a koja svoju kulminaciju doživljava u predvečerje anglo-američke invazije na Normandiju.¹⁴ Kao što je poznato, ova strateška matrica i diskurs će svoj poslednji relevantni izdanak imati sa De Golom tokom šezdestih godina.

Iako je ovaj kontinentalistički princip odigrao veliku ulogu, za sprovođenje evropskih integracija posle Drugog rata mnogo veće zasluge ima atlantistički princip.¹⁵ Osnova ove geopolitičke ideje nalazi se u tradicionalnoj politici koju je velika Britanija na vrhuncu svoje moći vodila prema kontinentu. Cilj je uvek bio održavanje ravnoteže snaga između velikih evropskih sila i preventivno uključivanje u koaliciju koja nastoji da spreči pojavu jednog hegemona na evropskom kotinentu. SAD su preuzele tu matricu i u dva rata je sprovele intervenišući na evropskom kontinentu kako bi onemogućile nemačku dominaciju nad čitavim kontinentom: ona bi značila ne samo njihovo izbacivanje iz Evroazije već i stvaranje vojne, političke i ekonomske sile koja bi jednom mogla da ih ugrozi u sopstvenom dvorištu.

Nakon rata atlantistički princip je evropske integracije doživeo ne kao cilj po sebi (što je racio kontinetalističke vizije EU) već kao izvanredan instrument za ukupnu geopolitičku rekonstrukciju sveta.¹⁶ U njenom sklopu SAD su već 1947 preuzele finansijske i bezbednosne obaveze prema Grčkoj i Turskoj, koje Britanija više nije mogla da podnosi usled strahovitih ratnih troškova, a dve godine kasnije stvoren je NATO; ne samo da bi se napravio front prema SSSR, već pre svega da bi Amerikanci ostvarili efektivnu kontrolu svih vojnih kapaciteta na kontinentu i sprečili preterano naoružavanje bilo koje od članica.¹⁷

Kada se govori o američkim motivima za obnovu Evrope i podsticanje integracija, u prvi plan iskače nekoliko aspekata. Svakako je od velike važnosti bio paket koji je doneo plan generala Džordža Maršala.¹⁸ Njime je omogućena ekonomska obnova razrušenih evropskih država i pokretanje proizvodnje ali i potrošnje za šta su američke kompanije bile veoma zainteresovane. Drugo, kao deo paketa nastao je i budući OECD kao pokušaj da se ne samo koordinira raspodela i upotreba američke pomoći, već i da se usklađuju norme i pravila ekonomskog i tržišnog ponašanja. Posebno je Kenan insistirao na činjenici da je Amerikancima bilo važno stvaranje što integrisanijeg jedinstvenog tržišta u Evropi. Treći motiv je preventivno sprečavanje budućih sukoba između kontinentalnih sila. Kao što je poznato Evropska zajednica za ugalj i čelik nastala 1951. trebalo je da pod zajedničku kontrolu stavi upravo proizvodnju ova dva strateška resursa koji su najznačajniji za vođenje ratova.

Međutim, čitava ova konstrukcija svoje zaokruženo mesto dobija tek u sklopu globalne geopolitičke strategije koju je tokom rata osmislio Nikolas Spajkman (preminuo 1944), a u praktičnu politiku pretočio Džordž Kenan, između ostalog i čuvenim Dugim telegramom i pojmom zaprečavanja (containment)¹⁹ kao i vođenjem Odeljenja za planiranje politike.

Nikolas Spajkman je iza sebe ostavio svega nekoliko članaka i dve knjige, Američka strategija u svetskoj politici i Geografija mira. Međutim, njegov uticaj je u obrnutoj srazmeri sa ovim kvantitetom.²⁰ Ovde možemo samo ukratko da iznesemo osnove njegove globalne političke geografije posvećene očuvanju američke dominacije u svetu. Spajkman je prihvatio ogroman geostrateški značaj hartlenda, ali je kao ključni momenat uveo rimlend ili obodnu zemlju. Kao i Makinder bio je svestan ogromnog potencijala prostora koji zauzimaju pre svega SSSR ali i Kina. Međutim smatrao je da je za SAD od suštinske važnosti kontrola rimlenda kao velikog obodnog lanca kojim se sprečava izlazak ovih centralnih sila na more i realizacija pomenutog potencijala moći. Na mapi objavljenoj u Američkoj strategiji na str. 180 naslikane su površine koje čine rimlend i koje po Spajkmanu SAD moraju da stave pod svoju kontrolu ako žele da zadrže kontrolu nad Evroazijom i da spreče razvoj potencijala mogućih oponenata.

Lako se uočava da se radi o velikim klještima kojima treba stisnuti hartlend. Kao desni krak klješta vidi se pojas koji ide od bliskog istoka i muslimanskih zemalja, preko jugoistočne Azije sve do Japana. Levi krak klješta sačinjavaju upravo zemlje NATO-a i Evropske zajednice. De fakto, obe ove organizacije su u skladu sa atlantističkim  principom i nastale kao deo široke strategije zaprečavanja i  kontrole rimlenda.

Drugi deo te strategije jeste Spajkmanovo zalaganje za izgradnju regionalnih ravnoteža moći.²¹ Ovo je multiplikovana i osavremenjena primena ranije pominjane britanske strategije koja se posebno primenjuje na evropske zemlje. Za Evropu on preporučuje održavanje ravnoteže snaga između Nemačke, Francuske i zemalja istočne Evrope. Takvu ravnotežu moraju po njemu da naprave i stalno održavaju SAD kao vanregionalni balanser.

Treći i završni  element te strategije jeste sprečavanje integrisanja evropske moći bez SAD. Spajkman rezolutno objašnjava da evropska federacija nije nešto što treba ohrabrivati jer bi ujedinjena i integrisana Evropa mogla da predstavlja izazov za SAD u svetu. Tako je paradigma američkog stava prema evropskim integracijama nakon svetskog rata postala ova politika ohrabrivanja ograničenih i od strane Amerikanaca kontrolisanih integracija, pre svega u pravcu tržišnog objedinjavanja, sa što manje elemenata stvarnog političkog a nikako bezbednosnog jedinstva.

Ukratko rečeno, čitav razvoj evropskih integracija uključujući i pitanje proširenja vođen je od kraje četrdesetih godina u svetlu natezanja ova dva principa, od kojih je atlantistički svakako bio dominantniji. Polovinom pedsetih postojao je trenutak kada je delovalo kao moguće da će se Britanija prikloniti kontinentalcima. Nakon krize sa Mađarskom i poniženja koje su SAD priredile Francuskoj i Britaniji tokom neuspešne invazije na Suec 1956, delovalo je da bi Britanija mogla strateški da se približi Francuskoj i ojača kontinentalnu viziju. Međutim sa dolaskom Makmilana na vlast ta dilema je trajno otklonjena odlukom da je za njih atraktivnija pozicija koju je antička Grčka imala za Rim.

Ovakvo svrstavanje Britanije izazvalo je prvi veliki spor oko proširenja EEZ. Nakon neuspeha ideje EFTE (koja je trebalo dodatno da naglasi poželjnost samo ekonomske saradnje), Velika Britanija je 1961. zvanično zatražila prijem u EEZ. Uz nju su to uradile i bliske saveznice Irska, Danska i Norveška. De Gol je odlučno odbio ovu incijativu obrazlažući svoje razloge u čuvenom govoru iz januara 1963.²² Treba se podsetiti da je svega tri meseca nakon kandidature Britanije, njegova administracija izašla u javnost sa Fuševom planom koji je predviđao stvaranje ozbiljne političke i bezbednosne unije evropske šestorice. Takođe u januaru 63. De Gol i Adenauer su potpisali Jelisejski sporazum o bliskoj saradnji koji predstavlja najviše ostvarenje kontinentalističke vizije Evrope.

Dok je njegov veto izazvao prekidanje pregovora sa severnim kandidatima, iste godine u julu potpisana je Jaunde konvencija o saradnji između EZ i sedamnaest afričkih država i Madagaskara. Ovi pravci jasno su naznačavali strategiju koja se  videla još na Kudenhof Kalergijevoj mapi i koju je Spajkman smatrao posebno opasnom za američke interese. Ona je predviđala jače političko povezivanje evropskih država, isključenje Britanije i Amerike, i širenje njihovog nezavisnog uticaja prema drugim kontinentima, a posebno prema nekadašnjim kolonijama. Ako se podsetimo činjenice da je Sarkozi pre nekoliko godina pokrenuo inicijativu o saradnji mediteranskih zemalja, postaje jasno da Francuska uprkos opadanju svog globalnog uticaja, nikada nije odustala od za nju prirodne incijative za uključivanje u evropsku priču afričkih frankofonih zemalja.²³ Međutim, usled američkog pritiska i prihvatanja Bundestaga da eksplicitno istakne prioritet bezbednosnih odnosa sa SAD, Adenauer je iste 1963 morao da se povuče sa vlasti. Istovremeno je propao i Fušeov plan, a kada se i De Gol 1969 povukao, otvorena su vrata za ulazak Britanije i kontinentalistička vizija je trajno potisnuta.

*

Ovde treba ukazati i na odnos kvaniteta i kvaliteta. Kako Lejn pokazuje današnja američka strategija prema EU bazira se na nekoliko elemenata: 1) Plašenje svih ostalih Nemcima čime se američko prisustvo prihvata kao neophodno, 2) sprečavanje svake autentične, zasebne ZSBP (opstrukcija drugog stuba) i 3) podsticanje preteranog proširenja čime se čitava organizacija razvodnjava, onemogućava kreiranje jedinstvene i efikasne politike i unose nove podele i trgovine koje podrivaju snagu EU.²⁴

Ako se pogledaju sva četiri talasa proširenja i okolnosti koje su ih pratile, lako se uočava da su svaki put SAD zdušno podržavale širenje EU. Od ubacivanja svojih saveznika Britanaca, preko uvođenja mediteranskih saveznika iz NATO-a, i tri značajne neutralne hladnoratovske zemlje koje su se graničile sa istočnim blokom, sve do krajnje kontroverznog big benga iz 2004 i 2007.

Ovaj poslednji šok desio se takođe i usled interesa Nemačke da svoje tradicionalno područje uticaja, centralnu i istočnu Evropu, uvuče u EU. Međutim, SAD su uspele da provuku i primene pravilo da članstvo u NATO-u postaje nepisani uslov za članstvo u EU. U isto vreme su u doba iračke intervencije lansirale (Ramsfeld) veoma kontroverznu geostratešku unutarevropsku podelu na Staru i Novu Evropu, gde se videlo da su nove članice mnogo zavisnije od njih nego od velikih zapadnoevropskih zemalja. Kada se pogledaju problemi oko donošenja novog ustava i usvajanja njegove prerađene lisabosnke verzije, kao i sukobi na tržištu rada starih članica nastali usled imigracionog pritisaka istočnoevropske radne snage, čini se da SAD  imaju najviše razloga da budu zadovoljne rezultatima poslednjeg proširenja.

Na osnovu prethodno iznetog okvira, na kraju možemo da iznesemo nekoliko otvorenih pitanja u pogledu budućeg (ne)širenja EU i da pokušamo da damo izvesna predviđanja.

Osnovno pitanje na koje niko ne može unapred da odgovori jeste gde su granice širenja EU. Komesar za proširenje Ren je 2006 izjavio da je vreme da se EU odmori od širenja kako bi se posvetila učvršćivanju institucija i veza između postojećih članica, odnosno produbljivanju. Međutim EU u okviru komesarijata za spoljnu politiku ima čitav niz aranžmana sa različitim zemljama u okruženju. Osim već pominjane inicijatve za mediteransku uniju lansirane 2007,²⁵ postoji i Istočno partnerstvo kao okvir za odnose sa šest bivših sovjetskih republika: Moldavijom, Belorusijom, Ukrajinom, Gruzijom, Azerbejdžanom i Jermenijom. Ovo područje koje se nalazi na razmeđu energetskih puteva, po svim procenama očekuje veoma neizvesna budućost u trouglu između Rusije, SAD i Evropske Unije. Stoga se ni za jednu od ovih zemalja ne pominje čak ni mogućnost nekakvog priključenja. Oba pomenuta procesa obuhvaćena su inače takozvanom Politikom evropskog susedstva.

Status istočnih zemalja će u najvećem delu zavisiti od buduće prirode odnosa sa Rusijom. SAD čini se i dalje promovišu politiku zaprečavanja i okruživanja Rusije, i postoje jake snage koje bi Ukrajinu i Gruziju već primile u NATO. Takođe se sa velikim neodobravanjem gleda na rusko-nemački projekat izgradnje Severnog gasnog toka kojim bi se izbegao tranzit kroz Ukrajinu. Amerikanci su svesni činjenice da energetska zavisnost Evrope od Rusije može biti izvanredan instrument Rusa za promovisanje evroazijske ideje o strateškom približavanju Moskve i Berlina, kao putu odvajanja EU od američkog tutorstva.

Drugo ključno pitanje jeste priroda odnosa sa Turskom. Turska je već deset godina zvanično u statusu kandidata, i uživa veliku američku podršku za punopravno članstvo. Nemačka CDU je lansirala ideju koju prihvata sve veći broj posebno francuskih političara, o privilegovanom partnerstvu kao najvišem obliku saradnje koji je moguć između EU i Turske. U pozadini ovog odbijanja mogućnosti priključenja Turske jeste nešto što bismo mogli nazvati budućom unutrašnjom geopolitikom EU. Pitanje Muslimana u Evropi je verovatno najveći izazov za razvoj i stabilnost Unije u sledećem veku. Sa Turskom u punopravnom članstvu islam bi postao punopravni činilac evropskog prostora, a to niko u Evropi izgleda nije spreman da prihvati.

Osim Turske mogućnost da podnesu kandidaturu i izgledi za punopravno članstvo dati su i zemljama zapadnog Balkana 2003 na samitu u Solunu. Punopravnom članstvu čini se najbliža je Hrvatska koja uživa snažnu podršku Nemačke i katoličkog lobija, ali upravo zbog toga trpi opstrukcije Britanskog lobija u EU. Ako je i njeno članstvo dovedeno u pitanje, čini se da je evropska sudbina ostalih zemalja našeg regiona danas više nego ikada ranije postala upitna. Uprkos i dalje nominalno izraženoj spremnosti Evropljana da nas prihvate, bilo kakve rokove više niko ne pominje.

Najnoviji momenat jeste izraženo interesovanje Turske za ove prostore i najava njene nove intenzivne politike na Balkanu koja bi po rečima ministra Davuutogla, izrečenim na već čuvenom programskom izlaganju 16. oktobra u Sarajevu, trebalo da sledi otomanski model „multikulturne saradnje". Ovakvi nastupi podgrejali su spekuacije koje se zaista mogu sresti u kuloarima evropskih planova, prema kojima neke sile pokazuju interes da se Zapadni Balkan bez Hrvatske, prepusti Turskoj kao zona uticaja u vidu kompenzacije za izostanak punog članstva u EU.

Trenutni izgledi za ulazak naših zemalja u EU su prilično neizvesni i leže negde između solunskih zaključaka i Davutogluovog govora. U svakom slučaju i o pitanju budućeg proširenja očigledno će navažniji biti stavovi velikih sila. Iskustvo proširenja od prijema Britanije preko Grčke do Bugarske i Rumunije pokazuje da su geopolitički kriterijumi uglavnom važniji od spleta uslova poznatih kao kopenhaški kriterijumi.

Apstrakt: U ovom radu autor najpre izlaže ideju geopolitike i objašnjava zašto je geopolitička dimenzija neophodna za razumevanje procesa proširenja Evropske unije. Zatim se iznosi geopolitička osnova nastanka Evropskih zajednica i pokazuje kako je Spajkmanova koncepecija sprovedena u procesu napete saradnje između kontinentalističkog i altantističkog viđenja evropskih integracija. Na  kraju se zaključuje da su geopolitički kriterijumi važniji od kopenhaških i izlažu se otvorena pitanja u vezi sa budućim proširenjem EU.

Ključne reči: Evropska unija, geopolitika, proširenje, Sjedinjene države

GEOPOLITICAL FRAMEWORK OF THE EU ENLARGMENT: EU ENLARGMENET BETWEEN CONTINENTALISM AND ATLANTISM

Abstract: In this article the author starts with presentation of idea of geopolitics and proceeds with explanation of the importance of geopolitical dimension for understanding of EU enlargmenet process. Then, geopolitical basis of foundation of European Community is shown: autor insists that Spykman's conception was being implemented in the process of unwilling partnership between continentalist and atlantist visions of european integrations. He concludes with the thesis saying that geopolitical criteria are still more important for the accession than Kopenhagen ones, and displays some open issues dealing with future of enlargment.

Key words: European Union, geopolitics, enlargement, United States.

LITERATURA

Dinan, D, (2009), Sve bliža unija, Službeni glasnik, Beograd

Delez, Ž, Gatari, F, (1995), Šta je filozofija?, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci.

Duke, S, (2006), „Geopolitics relaunched", International Studies Review, 8, str 312-314.

Đurković, M, (2005), Kapitalizam, liberalizam, država, Filip Višnjić, IES, Beograd

Đurković, M, (2008), „Novi američki unilateralizam", Međunarodni problemi, IMPP, 2-3, str. 226-257.

Gyorgy, A, (1944), Geopolitics: The New German Science, University of California Press

Heppl, L, (1986), „The Revival of Geopolitics", Political Geography Quarterly, 5, str. 21-36.

Koker, K, (2006), Sumrak Zapada, Dosije, Beograd

Layne, C, (2003), „America as European Hegemon, The National Interest, leto, sstr. 17-29.

Miletić, A, (1993), „Geopolitika", odrednica u Enciklopedija političke kulture, savremena administracija, Beograd

Miščević, T, (2009), Pridruživanje Evropskoj uniji, Službeni glasnik, Beograd

O'Tuthail, G, (1998), „Introduction"  u O'Tuthail, G, Dalby, S, Routledge, P, (ur.), The Geopolitics Reader, Routledge, London i Nju Jork, str. 1-12.

Šmale, V, (2003), Istorija evropske ideje, Clio, Beograd,

Vuković, N, (2007), Logika imperije, Konras, Beograd

Weigert, H, (1942), Generals and Geographers: The Twilight of Geopolitics, Oxford University Press

Коментари (0)

RSS линк на коментаре

Прикажи коментаре

Прикажи формулар за унос

Име

Email

Наслов

Коментар

смањи | повећај

Претплати се на обавештење (само за регистроване кориснике)

Прочитао сам и сложио се са ПРАВИЛИМА коришћења.

Додај коментарe