Да ли је за невоље у Србији крив њен размажени народ

Жељко Цвијановић, Нови Стандард, 12.03.2010
Када Милош Јовановић верује да је за нове недаће Србије крив и њен народ, који бирао некомпетентну елиту, он замагљује чињеницу да је део проблема у томе што понуда на политичкој сцени није никада била мања

Некако су и врапци на грани пропевали да важан део разлога зашто је власт Бориса Тадића толико стабилна спада на то да он никада не може да буде толико незадовољан својом владом колико може да буде задовољан својом опозицијом. Али врапци нису најбољи певачи, и та тврдња, чак и када би била тачна, није довољна и не објашњава готово ништа. Хајде да видимо у чему је проблем са српском опозицијом када поред ње такве Борису не би био проблем ни да опљачка банку, усред бела дана и немаскиран.

Чеду Јовановића ћемо одмах прецртати: то што се не котрља у републичкој власти значи само да га још нису насадили на фелне, а и кола се још не преврћу, што је, колико знам, једина ситуација у којој се врти резервни точак. Радикали су забављени својом муком и о смењивању владе размишљају мање него о летовању у Карлобагу. Што опет не значи да не би у парламенту доживотно гласали за Бориса, чак би потписали резолуцију о Сребреници у којој стоји да су лично извели геноцид, само кад би им он и влада помогли да се нешто деси Томи Николићу. Тома, опет, не прави проблем: он би много жешће рушио Бориса само кад би му Зна-Се-Одакле рекли да га руши, а не би га никако ни рушио само кад би знао да ће га Борис позвати да владају скупа. Између те две ситуације, Томи и не преостаје друго него да скупља свој милион потписа, колико му треба да би своје бираче држао у уверењу да нешто ради, или да говори како Борисова идеја уопште није лоша, само нема да је с ким реализује, а што је опет само питање за Бориса да трипут погађа с ким би то заправо могао.

Отуда је до краја предан идеји рушења власти једино Воја Коштуница. Једино он нема у глави никакву калкулацију са Борисом, једино он не сања онај телефонски позив са Андрићевог венца који ће му променити живот. Рекло би се да је то за почетак сасвим довољно? Није довољно.

Повод за ово разматрање опозиционог разумевања прилика јесте занимљив текст новог потпредседника Коштуничине странке Милоша Јовановића („Један уморан народ и једна недорасла елита", Печат, бр 104; http://www.standard.rs/-cvijanovi-vam-preporuuje/4082-milo-jovanovi-jedan-umoran-narod-i-jedna-nedorasla-elita-.html). У својој веома оштрој и бескомпромисној критици Тадићеве владавине овај млади интелектуалац који се легитимише као будућност ДСС набраја највеће Борисове грехе. Редом: урушио је саме темеље српске државности; дајући легитимитет Еулексу, саучесник је у сецесији Косова; слагао нас је да су Косово и ЕУ два одвојена питања; одредио је рђаву будућност Војводине. Због свега тога се Јовановић пита: „како су људи који до те мере урушавају државне темеље уопште дошли на власт и још се на власти одржавају?"

Одговор на то питање Јовановић види у међусобном односу народа и елите и закључује: „Само народ који је уморан и који је изгубио сваку амбицију може изабрати председника каквог данас имамо. Само дезоријентисан народ може поверовати да компромиси са историјском истином и прихватање непостојеће одговорности за југословенску трагедију могу допринети бољој будућности. Само народ без самопоуздања може веровати обећањима о бољем животу који треба да нам обезбеди неко споља, било да је то ЕУ или чак НАТО који се супротно здравом разуму помињао последњих недеља као савез који може допринети економском просперитету".

Решење ове наочиглед заковане ситуације, у којој слуђени народ бира кретенску елиту, која затим наставља да кретенизује народ, Јовановић види у томе што су времена пролазна: „тако ће и један отрежњени народ и озбиљна политичка елита омогућити препород". За то су, по Јовановићу, потребне две ствари: прва, да „на политичком спектру опстану странке које истински баштине државотворну идеју", и, друга, „да се грађани отрезне и такву политичку опцију у једном тренутку препознају као једину могућу". Будући да та елита, према Јовановићу, постоји и да је он, природно, види у ДСС, лопта је, дакле, у народном дворишту. А народ ће се пробудити, каже Јовановић, под један, кад кад катастрофални резултати делегитимишу рад и идеологију актуелне власти; два, када народ увиди да живот на Западу не личи на тв-серије; три, кад дођу нове „мање размажене генерације које се већ навикавају на животну борбу и схватају да се за бољу будућност морамо изборити сами и да нам је нико споља неће осигурати".

Основна порука Јовановићевог текста могла би да се сведе на то како у српској политици немамо проблем са понудом (имамо, дакле, праве снаге које могу да воде замљу), већ са потражњом, односно размаженим народом, који ту понуду или не примећује или не разуме да му је тај избор неопходан.

Хајде онда да видимо какав је тај размажени народ. Да ли је то онај исти народ који је бирао Коштуницу, прво пре десет година против Милошевића, па пре шест, када је Воја први пут постао премијер, па опет пре три године, када је добио други мандат? Или је за то време тај народ замењен неким другим, размаженијим и недржавотворнијим? Да ли су ови размаженци они исти Срби који су издржали готово целу деценију под санкцијама и ратовима, који су били такви да је свако ко је то преживео и задржао мало памети имао два јака разлога да се сматра победником? На крају, јесу ли то исти они Срби на чије су „преумњење" потрошене целе две деценије и гомила пара инвестираних у медије, политичке партије, бомбе и шта све не, онај исти народ који се са гомилом зачина који убијају његов мирис и укус кува у лонцу већ двадесет година, па свет попут Соње Бисерко још увек мисли да је пресан?

Не бих Јовановићу радо забијао трн у стопало, али држим да је теза о недораслости народа политичким елитама или њиховим деловима и погрешна и грешна. Уосталом, тачно је да постоје грозна деца финих родитеља, али чак ни тада се не питамо где су погрешила деца, већ где су забрљали родитељи. Сличну тезу, само са супротних идеолошких позиција, заступа онај милитантни део невладиног сектора, који верује како Срби, упркос њиховом деценијском преданом раду, нису дорасли демократији и мирном животу са својим суседима и због тога их треба млатити по ушима све док не науче. Па добро, млате их, видећемо.

Због свега тога ми најспорнијом изгледа она Јовановићева теза како ће Срби доћи себи када постану свесни катастрофалних резултата Тадићеве власти. Дакле, да би Србима било боље, најпре је потребно да им буде још горе. Често се та теза у историји показивала исправном, уосталом она је била темељ преврата из 2000. године. Озбиљан морални проблем опозиције је, међутим, када сама рачуна с тим, када седи и гледа како том истом народу бива све горе верујући да ће на одређеној температури прокувати и пасти опозицији у шаке као зрела крушка.

Али Јовановић је у једном у праву: тачно је да данас међу грађанима не постоји импулс за промене, тачно је да је њихова апатија безгранична. Али зашто је то тако? Да ли је то искључива кривица Бориса Тадића, који је од њега направио аморфну масу политичких идиота? Не бих тврдио да је ова влада без свог удела у томе, али не бих за то амнестирао ниједну владу после 2000, па ни ону коју је предводио ДСС. Због тога верујем да би, пре него што размотримо смањену тражњу на политичком тржишту, најпре требало размотрити политичку понуду.

Политичка дијагноза Србије веома је тешка, али и исто толико једноставна. Систем успостављен 2000. никада није ваљао, али је, док је било великих приватизација, давао таман онолико плодова колико је грађанима требало да преживе и да им случајно не падне на памет да им је у Милошевићево време било боље. Тај систем је данас суво дрво, које је престало да рађа Борису, али су у грицкању његовог корења учествовали сви. Овакав економски систем, у коме је Србија западна колонија и тржиште поклоњено страним компанијама и домаћим увозницима није могао нити може да производи и умножава никаква добра. Из те чињенице произашао је и наш политички систем, у коме су грађани експлоатисани поданици странаца и домаћих партијских елита, а ови тек вазали и преводиоци воље странаца. Није чудо да таквој држави није дато да економски издржава саму себе, није чудо да је у њој најмање уложено у оне гране које могу да је учине самоодрживом - у производњу хране и енергију - као што није чудо да се у таквим околностима не може водити никаква независна политика, понајмање озбиљна. У таквој земљи не могу се градити ни државне институције, као што се у њој не може одбранити ни државна целовитост укључујући и Косово.

То ће рећи да у оваквој Србији, какву су стварале, понављам, све владе од 2000. године, можемо рећи да не дамо Косово, али чак ни тада није питање како ћемо га одбранити, већ како ћемо, овако јадни и бедни, прехранити овај апатични народ, који је толико размажен да само хоће да преживи као што преживљавају нормални људи. Да би било онако како би Јовановић желео, неопходно је, дакле, променити цео систем, и економски, и политички, јер права издаја Србије је инкорпорисана у систему, а не у томе што смо пустили Еулекс на Косово. То је само последица наше дводеценијске беде.

Наравно, дотрајалост овог система само је убрзала гобална криза, али било да слушамо власт, било да слушамо опозицију, ми данас о томе нећемо сазнати ништа. Такав систем данас не проблематизује нико од њих. Зашто?

Четвртина Борисове власти просто је глупа и ништа не разуме пред чињеницом да су они министри или којекакви директори који се обилно користе и служе том систему; друга четвртина, она која се данас може сматрати најуспешнијом, свесно не ради за интересе Србије, већ за странце; трећа четвртина је свесна погубности тог система, али ћути о томе јер зна да се на томе што ће га довести у питање могу изгубити и власт и глава; последња четвртина такође је свесна и покушава да државу одбрани и однесе на зелену грану триковима јер правих ресурса нема, уздајући се, погрешно наравно, да се тај ужасни систем може променити изнутра.

Тако је са властима, а шта је са опозицијом? Део опозиције заљубљен је у тај систем и једино што жели то је да се једно другом нађуна услузи; други део је учествовао у градњи тог система тако што му је припадао градећи себе у том систему и градећи систем сам; трећи део, попут ДСС, такође је, макар невољко, учествовао у градњи тог система сасвим погрешно верујући како је политичка воља независна од економије и осталих државних ресурса. Тако је Коштуница препустио економију Динкићу, потпуно незаинтересован за њене могућности, а онда је поверовао како је довољна његова политичка воља да каже не онима који му отимају Косово. Није била довољна.

Бирачи, дакле, нису размажени, они само на политичкој сцени не виде понуду која им може донети нешто боље. И у томе су, нажалост, сасвим у праву јер ништа из опозционог обраћања Србији данас не проблематизује погубност тог система, већ само његових носилаца, и то у овом актуелном делу штафете. Када би видели понуду, можда би грађани били мудри и захтевали промене, можда би били апатични и незаинтересовани као сада, али то не можемо да знамо пре него што се не појави понуда. А ту понуду ће, нажалост, како Јовановић имплицира, произвести претња још горим, претња коначним крахом. Њу данас не видимо у Србији, већ у оном цунамију који је кренуо са улица Грчке, са којом се, сагласни су у томе данас и власт и опозиција, срећом више не граничимо.