1. Увод

Шта је друштвени активизам спрам вечности? Ништа.

Наша вера је препуна примера који ово доказују.

Пре свега постоји обиље примера да се људско друштво само поставило против неба. Од Вавилонске куле до Христовог распећа, друштво је често убијало сведоке и пророке царства.

На литургији када се на тајанствен начин придружујемо Херувимима, певамо „всјакое ниње житејское отложим попечение“. Сваку животну бригу сада оставимо.

Животне бриге онемогућавају улазак у Царство божије. О томе говори Господ у причи о Сејачу: „А они посијани у трњу, јесу они који слушају ријеч, али бриге овога вијека и обмана богатства и пожуде за осталим стварима уђу и загуше ријеч, и без рода остане“.

Бригу за организацију је осудио Господ у причи о Марти и Марији: „Марта, Марта, бринеш се и узнемираваш за много, а само је једно потребно.“

Јеврејски народ је уместо Божјег сина ослободио Вараву (- бараба), који је био јеврејски бунтовник против Римске власти, дакле друштвени активиста сличан нашим хајдуцима или албанским борцима за независно Косово.

Ништавност овосветских размишљања показала се и у Петровим речима у тренутку Преображења: „А Петар одговарајући рече Исусу: Господе, добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну, и Мојсеју једну, и једну Илији“.

Да ли је дакле негативан став према друштвеном активизму знак побожности?

Наша вера даје бројне примере и за супротно. Није ли проповед Христова и сама била друштвени активизам, који је решавао конкретне проблеме угрожених, пре свега болесних. Болницe су хришћански друштвени бренд, као и укидање ропства. Св. Петар Цетињски је био владар, политичар и војсковођа. Св. Јован Шангајски је водио сиротиште. Св. владика Николај је регрутовао добровољце за први светски рат а касније основао Богомољачки покрет. Изнад свега Св. Сава је био и подвижник и друштвени активиста.

Одсуство бриге за овај свет може да буде и последица неодговорности, лењости и равнодушности.

Друштвени активизам дакле не спада у ствари које су саме по себи добре или лоше. И његово присуство и одсуство могу једнако да угрозе наше спасење. То ће зависити од врсте активизма, али и од конкретног тренутка. Ово предавање пре свега треба схватити тако, као везано за конкретно друштво, конкретну државу, конкретан тренутак.

2. Савремене околности

Какав је дакле садашњи друштвени тренутак?

У познатом делу „Светосавска философија друштва“, св. ава Јустин је поредио друштво са људским организмом. Ако преузмемо то поређење да бисмо сликовито приказали тренутно стање нашег друштва, ми смо човек који је у шок соби. У тешкој несрећи, или болести, изгубили смо леву руку и десну ногу, повређено нам је срце, оштећени вид и слух, центар за равнотежу не функционише, имамо делимичну амнезију и кризу свести. Одбацујемо чврсту храну. Да бисмо одржавали животне функције потребна нам је инфузија. Још увек смо у животној опасности.

Нама је данас друштвени активизам потребан да би лечио наше ране. Да би изградио установе. Да би однеговао елиту. Да би обновио идентитет и континуитет. Да би успоставио општи интерес. Да би рехабилитовао позитивне вредности. Да би развио привреду.

Друштвени активизам је потребан да бисмо васпитавали своју децу, јер уз развој технологије и чињеницу да оба родитеља раде, васпитавање наше деце ћемо све више делити са медијима, школом и улицом. А на наше медије, улице и школе можемо утицати само друштвеним активизмом.

Друштвена одговорност православних је трострука. Пре свега, ми чинимо већину грађана. Затим, Црква је установа од највећег поверења. Најзад, државу у којој живимо основала су два светитеља, везавши новостворену државу за православну цркву и хришћанство. Ово није пресудно, али није ни без значаја за идентитет и континуитет нашег друштва.

Тренутно је друштвени активизам православних хришћана, и нашег народа уопште, на врло ниском нивоу. Невладине организације спадају у најнепопуларније установе. Политички активизам православних хришћана уопште не постоји. Демохришћанска странка је назив без значења. Сем тога, Православна црква задржава извесну дистанцу према социјалним питањима и друштвеном активизму.

Ако се овакав тренд настави, највероватнија су два сценарија. Први, бољи, је да поменути велики задаци који се постављају пред наше друштво буду остварени без организованог учешћа православних. Постоји реална могућност да за двадесет година буде изграђен културни образац који ће направити оштар пресек са национално-хришћанским континуитетом српске државе и традиционалним вредностима. Наговештај овог покрета су изјаве перспективног младог политичара Чедомира Јовановића, попут „ми морамо да се определимо хоћемо ли у будућност ићи с кандилом или с компјутером“. Када се то догоди ми ћемо бити незадовољни и критични. Екстремни ће говорити о антихристу и заверама. А радиће се пре свега о нечијем раду и организованости и нашем нераду и неорганизованости.

Ово је боља варјанта јер је боље да друштво преживи. Други сценарио је да задаци ни не буду остварени, и да излаз из кризе не нађемо. То значи да наш болесник неће ни устати из постеље, да му ране неће зацељивати, и да ће временом животне функције престати. У том случају ће се једног дане учити да је постојала српска држава у средњем веку, обновљена на кратко у периоду од 19-21 века, али се никад није учврстила, да би најзад сасвим нестала.

Tрећи сценарио да се наш проблем реши без нас је у принципу могућ, али није вероватан.

3. Проблем

3.1. Површност

Рекли смо да нема једноставног одговора на питање друштвеног активизма, већ је потребно зрело расуђивање и дубље познавање ствари. Склоност брзим и бескомпромисним одговорима по систему ваља/не ваља неизоставно води у грешку.

3.2. Неискуство

Савремени православни хришћани су неискусни у друштвеном активизму. Током комунизма били смо осуђени на држање по страни. Континуитет са Немањићима, па чак и устаничком Србијом је у многоме прекинут.

Сем тога, православна црква у целини има мало искуства у животу у модерном друштву. Већина православних земаља је прешла из система који је био најсличнији феудализму, право у постиндустријски комунизам, прескочивши важне етапе изградње тржиштне привреде и парламентаризма. Поређења ради, западне хришћанске конфесије имају двовековно искуство суочавања са модерним светом, који је раскинуо са феудално-религијским устројством друштва, понекад веома насилно, што је имало за последицу огроман пад улоге Цркве у друштву. Да би остали у контакту са верницима и одржали мисионарску улогу цркве, ове конфесије су пронашле многа нова решења, нарочито кроз хуманитарну делатност.

3.3. Наслеђе и васпитање

Ми смо хришћани по крштењу и вери у Христа, а не по скупу особина. Како каже посланица Диогнету, хришћани по начину живота поштују локалне обичаје. Наше наслеђе и васпитање је дакле плод нашег друштва, пре него наше вере.

Социолог Ирена Ристић је недавно изнела тезу да смо лењи јер смо православни. Да је наш однос према раду плод православља, Ирена би можда била у праву. Међутим, на формирање наших вредности и ставова већи утицај су извршили динарски индивидуализам и импулсивност, словенско занесењаштво, источњачки к'смет и јавашлик, партизанска бахатост, партијска негативна селекција и милошевићевска аутодеструктивност него Православље.

4. Потреба

4.1. Рад

Потребно је да стичемо искуство. Не може се уопште говорити о ономе што се не зна. А познавање се стиче опитом – радом. Иначе, код нас је чест спој брзе критике и спорог рада.

4.2. Разликовати

Потребно је да стичемо зрелост. Као што смо већ рекли, и питање друштвеног активизма, и наш садашњи тренутак су компликовани и захтевни. Упрошћавање нас лако може одвести у заблуду. Ево неких примера.

4.2.1. Марксизам и православље

И ми хришћани често правимо грешку коју је направила Ирена Ристић. Овај проблем је толико необичан и распрострањен да се може назвати српским апсурдом. Комунизам је био изразито антиклерикалан и анационалан покрет, у тој мери да је ратовао против „националиста“, рушио цркве и прогањао свештенике. Ми смо данас дошли до тога да неке партизанске навике сматрамо знаком побожности и родољубља. Тако састанци хришћанских заједница најверније чувају успомену на партијске састанке, где сваки комуниста има своју говорницу, понавља по десет пута „и на крају“, вежбајући дрвени језик идеологије а да се у свему томе губи смисао, дијалог, па чак и дневни ред састанка.

4.2.2. Духовно и друштвено:

Потребно је разликовати сферу духовног и друштвеног. Покушаји да се Богу приђе пословно, разумом или из рачуна, по правилу заврше у фарисејству. Исто тако, насилно гурање духовног приступа у световне дужности води у поповање.

Равнотежа ова два је лепо описана у четвртој заповести: шест дана ради и сврши све своје послове, а седми дан је одмор Господу Богу твојему.

Наш народ је ову тему обрадио у легенди о Св. Сави и нерадној жени (забележио В. Ћоровић):

Била једна лења жена. Мало је радила, а много спавала. Муж јој је често говорио: ''Преди, жено, рубље нам се поцепало, деца су нам оголела!'' Жена одговарала: ''Предем ја, човече, како не предем! Али ово проклето клубе с пређом никако неће да порасте!''
Када је Свети Сава дошао у село, жена га позове да чита молитву њеном клубету, не би ли постало веће. Виде светац шта је, па отворио књигу и почео говорити гласно: ''Јутром порани, жено па преди! Дању седи, жено па преди! Вечером одоцни, жено, па преди! Клубе ће ти порасти...'' Понавља то Свети Сава као да чита из књиге, а жена сагла главу, па се крсти.
Чујући да он само то говори, она га упита: ''Зар само то оче?'' – ''Само то , снахо!'' – одговори Свети Сава. ''Само ће ти од тога порасти клубе и ни од чега другог!'' Сетила се нерадна жена шта значе те речи, застидела се, па кад је светац отишао, она је почела прести. Ујутру порани, па преде. Дању не испушта преслицу. Увече поседи мало више, па јој клубе брзо расте.
Тако је благодарећи Светом Сави, од нерадне жене постала вредна.

4.2.3. Суштинa и облик

Облик без суштине је ништа. Али суштина не мрзи облик, и на овом свету увек иде са њим руку под руку.

Често је плод незрелости раздвајање суштине и облика: инсистирање на једном уз занемаривање другог. Код православних хришћана најчешће се инсистира на суштини на уштрб облика. Овакав приступ у најтежим случајевима онемогућава човека да препозна љубав на делу и представља јерес, по којој се Бог креће само у свету идеја, док је појавни свет ђавољи.

Занимљиво је при томе да се „суштинински“ аргументи и критике често своде на формализам, попут „Да ли пишу на ћирилици“.

4.2.4. Страдање и мазохизам

Постоји причица коју свештеници наводе у беседама, која каже да се Руси спасавају молитвом, Грци милостињом, а Срби страдањем. Да ли то значи да је интерес нашег друштва да страда? Онда је Милошевић био најбољи представник нашег интереса.

4.3. Здраво за готово

У мери у којој се трудимо, стичемо искуство и схватамо да ствари не треба узимати здраво за готово. Без зрелог разликовања наведених парова, може да дође до опасних забуна. У најтежим случајевима забуне су толике да се појаве претварају у своју супротност: хришћани у марксисте, православни у јеретике а родољуби у штеточине.

Први председник СРЈ и „отац нације“, Добрица Ћосић, 1992 године је упитан „Ако Хрвати и Муслимани плаћају ПР агенцију Рудер и Фин да улепша њихову страну приче, зашто то не ради и Србија“. Ћосић је одговорио „Србији не треба маркетинг, за Србе ће се борити истина“. И заиста, ми нисмо водили медијски рат, и то је можда главни разлог зашто смо изгубили сваки рат, и постали међународно оличење насиља и примитивизма. Последице овога ће се осећати деценијама и угрожавати све активности нашег друштва, од дипломатије до економије. Ћосићева изјава је пример незрелости и мешања критеријума. Високи државни службеник, упитан о крајње конкретној активности која спада у његову надлежност одговара у моралним категоријама. Можда је за самог Ћосића то што је рекао имало смисла али за нас његова изјава значи „Ја се не мешам у свој посао“.

Чувени пример за изјаву са супротним значењем је Пилатово „прање руку“, у тренутку док их прља Исусовом крвљу. Прање руку је у нормалним условима чин чистоте, али у конкретним околностима оно постаје симбол прљавштине.

Значење неког чина зависи дакле од околности, од тренутка. Тренутак у потпуности обрће значење, јер није нормалан, већ кризни, преломни. Исто се догодило и са Ћосићем. Његова изјава не би била погрешна да је дата у нормалном контексту. Али тада смо се налазили у јеку медијске кампање која је Србе поистовећивала са нацистима. Било је потребно демантовати, спиновати, прелазити у против-напад. На крају крајева, испоштовати наше жртве и јавно осудити њихове убице. Уместо тога, добили смо мало поповања.

Наше друштво се и сада налази у кризи и на прелому. У том смислу и ми треба да будемо врло обазриви.

Споменули смо дистанцираност Цркве према друштвеном активизму. Од црквених великодостојника се могу чути изјаве попут: „Ми се не бавимо социјалним питањима, то је посао државе“, или још сликовитије „Социјална питања ће бити решена о другом Христовом доласку“. Суочени са друштвеним проблемима мирјани често понављају: „Бог ће се то побринути“.

Треба двапут да промислимо када кажемо „Бог ће се то побринути“, јер није спорно за шта ће се побринути Свемогући Бог, већ за шта ћемо се побринути ми.

5. Решење:

5.1. Изградити консензус

Оваква, дубока спорна питања потребно је претрести уз уважавање савремених околности, и затим успоставити консензуз, као најмањи заједнички садржалац појединих ставова.

У том смислу можемо се угледати на позитивна искуства из нашег друштва и из света.

5.1.1. Св. Петар Цетињски

Св. Петар Цетињски је пример рада на стварању предуслова. Не услова, него предуслова за народно добро. Он нпр. никад није стигао до оснивања школа, закон и суд је дао само у основама. Али је зато непрестано и неуморно развијао основне вредности и стварао консензус и општи интерес. Захваљујући њему, реч „опште добро“ је ушло у гусларске песме а сам појам у српски народ у Црној Гору. Понављао је да нема среће у друштву где се „добри људи не почитују а зли не кастигају“, да нема напретка без вредновања добрих:

И кад видиш поштена главара,
Војеводу, суђу, ал сердара,
Добра чојка, ал разумна кнеза,
У народу јунака витеза,
Или частна, мудра свештеника,
Што је добро, то је општа дика.

Св. Петар је врло јасно идентификовао приоритетне проблеме: „Ми смо Срби такви: који више ради за добро општенародње, то се више завист против њега вооружава.“

Што се тиче недоумице духовно-друштвено, у свом завештању је истакао да је чувао народ и сиротињу као своју душу.

Било је много оних који нису имали зрелост св. Петра, па самим тим ни разумевања за његов друштвени активизам. Светитељ на бројним местима сведочи о дубини неспоразума и незахвалности:

„да међу Турцима живим, не бих толики зулум трпио, колико трпим од Црногорацах“

5.1.2. Немањићи

Немањићи су такође познати по грађењу политичког континуитета и културног идентитета, толико чврстог да ће надживети не само њихову лозу, већ и пропаст српске државе. Овај културни образац заснивао се на српском националном идентитету, православној вери, и вештој мешавини истока и запада у култури, обичајима и дипломатији. Занимљиво је да је читав подухват по свој прилици осмислио, а у највећем делу и остварио већ Немања, док су остали само неговали његову школу.

5.1.3. Српски устанак

Ми изучавамо устанак из птичје перспективе, са становишта визије коју је остварио. Ослобођење изгледа као резултат битака и дипломатије. Највећа битка, и навећи успех остају скривени, а то је промена менталитета. Просто је невероватно како је тих дана почетком 19. века, као притиском на неки прекидач, од раје постао државотворни народ. Променили су се предуслови, променила су се подразумевања. Онај који је јуче подразумевао да Турчин може са женом да му спава, данас је подразумевао да Турчин не може ни харач да узме. Треба само замислити Вишњићеве пророчке стихове „друмови ће пожељети Турака а Турака више бити неће“, у чијем остварењу ми данас живимо, али су до тада били незамисливи. У овом буђењу свести огромну улогу су одиграле заиста јединствене околности, али је било и координисане друштвене акције.

5.1.4. Снељман и покрет Феномана

Почетком 19-ог века, фински народ је био разједињен између запуштених сељака и одрођене елите, поробљен и разапет између Шведске и Русије, без изграђених установа, без државе, необразован и незбринут. Били су раширени пијанство, болести, смртност деце, неморал и свака врста тегоба.

Феномани су били млади националисти (иако многи пореклом Швеђани), који су фински језик научили и подигли на ниво елите, народ упознали, образовали, неговали и подигли на ниво нације. Њихов покрет се пре свега састојао из промене менталитета, развоја вредности и општег интереса. Резултати су видљиви данас (Нокиа).

5.2. Покренути активности

Тек на основу консензуса око заједничких вредности и визије, може се прећи на активности које би одговориле на горуће потребе нашег друштва. И овде поседујемо позитивна искуства:

5.2.1. Привредник

Српско привредно друштво Привредник основао је 1897. године Владимир Матијевић. Учитељ и духовни отац овог успешног трговца и банкара био је свештеник Никола Беговић. Привредник је био најважнија хуманитарна организација између два светска рата, са циљем школовања сиромашне деце, а затим запошљавања тако отшколоване омладине. Дугорочни циљ је било формирање јаке средње класе као јемца стабилности друштва, о чему се академик Јован Цвијић изразио на следећи начин:

„Варошку средњу класу, које никад није било ни за Немањића, и коју није могла да створи ни та династија, богата државничким талентима, изгледа да ће данас створити „Привредник“, и зато нам је та установа најпотребнија.“

Збринувши, одшколовавши и запосливши око 40.000 питомаца, Привредник се приближио остварењу тог циља. Оваквим учинком може да се похвали ретко која организација на свету.

Основа Привредниковог успеха била је изградња вредности. Питомци су васпитавани у духу начела „Рад, штедња, честитост“. Строги кућни ред предвиђао је наставу, не само из заната, већ и из „живота“ како су говорили питомци. Та предавања била су једноставна, односила се на основне ствари и често се понављала. Највише су се односила на вредност рада.

5.2.2. Центар за савремену едукацију

Ставови изнети у овом предавању су плод искустава стечених у раду ЦСЕ. Ово новосадско удружење грађана, основано 2006, посвећено је развоју вредности рада и стварању других предуслова за развој друштва. Радимо пре свега са младима, који су васпитавани у периоду највеће кризе вредности, и којима је у данашњем друштву доступнија дрога него сазнање да се до успеха може доћи радом. Уопште, лоши избори су широко доступни нашој омладини, док су позитивне вредности стидљиве и компромитоване. Горућа потреба је да се младима понуде добри избори, јер они бирају што им друштво понуди.

Ми одговарамо на ову потребу, свесни општег интереса и бринући о друштву „као о својој души“.

Наше искуство говори да данас за велике резултате у друштвеном активизму није потребно много. Проблем је што смо тренутно на таквом нивоу да је и то превише. Ниво је низак јер се нисмо изградили, већ смо стали на пола. Чим пређемо прву степеницу, нама је доста. Ја верујем, довољно је. Или ја радим, довољно је. Ја сам Србин, довољно је. Ја сам Европљанин, довољно је. Али није довољно. Бити човек значи бити цео човек, у свему.

У периоду који је пред нама, ми православни хришћани треба што пре да се изградимо до оних стандарда који су наведени у позитивним искуствима. Потребно је да останемо православни, да останемо родољуби, али и да изградимо консензус и почнемо да остварујемо конкретне активности. Када достигнемо немањићке стандарде, постићи ћемо немањићке успехе.

Коментари (0)

RSS линк на коментаре

Прикажи коментаре

Прикажи формулар за унос

Име

Email

Наслов

Коментар

смањи | повећај

Претплати се на обавештење (само за регистроване кориснике)

Прочитао сам и сложио се са ПРАВИЛИМА коришћења.

Додај коментарe