ОВАКО ЈЕ ПОЧЕЛО
Први велики искорак ка реализацији стратегије “МИ СМО ГАЗДЕ СВЕТА И СВЕ ЋЕМО УЧИНИТИ ДА ТО ДУГО БУДЕМО” САД су учиниле 1992. у Рио де Жанеиру где је одржан популарно назван “Самит о Земљи”, у организацији УНЦЕД (Конференција УН о животној средини и развоју). На завршној седници 21. јуна донет је документ познат као “Агенда 21”. У овом обимном документу од петстотина страница први пут се најављује “глобално интегрисани менаџмент водних ресурса”. Промовисање менаџмента за воду у “Агенди 21” проглашено је задатком од изузетне важности, тако да је о питкој води у овом документу заузет посебан став: “У последњих сто година потрошња воде је седмоструко повећана, иако су релативно, извори воде остали на стабилном нивоу. Како се предвиђа, на планети ће већ 2040. живети између осам и десет милијарди становника, те ће њихове потребе за водом бити незадовољене, али, истовремено, то ће довести до прерасподеле моћи политичких и других група, укратко, долазиће све чешће до ратних сукоба ради господарења над водним ресурсима1. Постало је очигледно да бројне државне заједнице нису спремне да се одрекну насиља зарад очувања својих интереса над
природним ресурсима. С друге стране, Светска банка упозорава да цена воде мора бити значајно повећана (чак ће превазићи и цену нафте). Због тога се, то је извесно, што пре морају осмислити механизми формирања таквих тела која ће на глобалном нивоу располагати правом одлучивања о експлоатацији водних ресурса. Такође, то значи, да светски моћници у финансијама и свим високопрофитабилним бизнисима морају да оформе такве оружане снаге које ће представљати респектабилну моћ већу од било које појединачне суверене државе на чијој би се територији водили ратови за воду у наредном веку”2 (Развој НАТО алијансе ишао је у том правцу последњих десет година).
Основни закључак Агенде 21 био је да се што хитније мора овладати свим водним ресурсима од стране мултинационалних компанија јер ће од њих зависити опстанак владајуће светске елите. У овом основном закључку крије се и један од циљева који су после седам година довели до уранијумског бомбардовања јужне српске Покрајоине Косова и Метохије.
У “Агенди 21” стоји: “да се не сме дозволити националним, политичким и етничким групама да посегну за уцењивањем светске заједнице помоћу извора незагађене питке воде. Чак препоручују, за почетак, као делотворно упозорење да се, негде, некако делимично затрује или чак уништи значајни водни извор, како би целом свету било јасно шта некога чека ако се усуди да право управљања водним ресурсима употреби против интертеса наднационалних структура, јер једино оне могу да обезбеде, рационалним, профитним пословањем, да вода буде доступна свима, уз услов да могу да је плате”3.
Тако се идеја о бомбардовању једне од земаља која поседује значајне изворе питке воде родила већ поменуте 1992. године у Рио де Жанејру на „Самиту о Земљи“4. Није тешко закључити да је намера да се Космету да независност допринела лаком одабиру простора на ком ће се уништити један од сто највећих светских резервоара подземних питких вода. Један од циљева бомбардерских акција НАТO алијансе 1999. на простору СРЈ било је и подземно чвориште питке воде испод Белог Дрима на Космету, које је једно од два највећа подземна изворишта питке воде у Европи (друго извориште су Плитвичка језера у Хрватској које је зарад признања независне Хрватсе дато на управљање немачким мултинационалним компанијама).
Према тврдњама професора Кадера Азмала, који је као министар за водне токове и шумска богатства у Влади Јужноафричке Републике, био гост Светске конференције за очување природних ресурса, у организацији Ројтерс Фондације, у Лондону 1994. и који је тада са запрепашћењем сазнао да су најмодернији уређаји и перманентна сателитска осматрања недвосмислено доказала да су два места са простора бивше Југославије кључна за контролу водних токова Европе: регион Плитвичких језера и западни делови Косова и Метохије.
Према тврдњама овог професора, лако је објаснити зашто је НАТО 1999. на први поглед нелогично, бацао системски огромне количине специјално оклопљених мамут бомби са осиромашеним уранијумом у подземна чворишта питких вода на Космету. Наиме, такве бомбе се успешно пробијају до дубоких подземних водотокова и трују их на дужи рок. На овај начин спречено је да било које локално руководство на простору Косова и Метохије, било када у будућности, уцењује светске моћнике питком водом као «оружјем» које ће владати светом у овом веку.
Међутим, Америцима су познате скупе технологије које уранијумске последице могу отклонити, али их крију од других, јер све оне које осиромашени уранијум угрожава, на тај начин држе под својом апсолутном и безусловном контролом.
ЦИЉЕВИ БОМБАРДОВАЊА
Ваздушном акцијом над Србијом и Косовом и Метохијом требало је реализовати неколико циљева. Први циљ био је казна. Непослушну Србију требало је казнити на више начина. Окупацијом дела њене територије и последицама које по становништво и оружану силу наноси бомбардовање, уранијум, диоксини и електромагнетна зрачења. Други циљ био је везан за први значајан корак у ширењу НАТО-а на Исток. Трећи циљ подразумевао је да треба истестирати моћ НАТО и показати Европи да не може без ове војне алијансе да очува своју безбедност и трајан просперитет. Четврти циљ представљао је нову етапу у разграђивању СР Југославије и Србије као мини експеримента који је требао да представља модел за касније катаклизмично урушавање Руске Федерације. Пети циљ требао је да озваничи почетак великог рата за питку воду. Шести циљ захтевао је од НАТО-а да на походу на Исток не сме да остави иза себе било каквог потенцијалног непријатеља5 а Србија као осведочени пријатељ Русије то је одувек била. Уништавање војске СРЈ је морало бити реализовано јер је то био најзначајнији фактор моћи српског народа6. Седми циљ представља својеврсни експеримент у in vivo условима јер је проверавана прецизност ракета и навођених бомби уз увежбавање могућности контроле простора с различитих дистанци. Увежбавано је гађање мостова, пословних и војних зграда, гађани су возови у покрету, колоне избеглица, трафо – станице, бунари и подземна чворишта питке воде, извори електромагнетних зрачења. Осми циљ који сублимише у себи неколико претходно поменутих је окупација територије Косова и Метохије и изградња кључне базе (Бондстил) из које ће се координирати рад 24 преостале војне базе на Балкану. Тако се обистинила стратегија Збигњева Бжежинског презентирана у његовој књизи „Велика шаховска табла“ у којој је Балкан означио као кључни стратешки правац преко ког се иде на Исток са војним аргументима и преко кога се враћа на Запад са пленом (нафта, гас и остала природна богатства). А ту је и девети циљ који представља поткусуривање Америке са муслиманским светом који за окупацију Авганистана, Ирака и евентуално Ирана и реализацију стратешких интереса Израела у муслиманском окружењу, добијају муслиманску државу усред Европе. Десети циљ бомбардовања СРЈ и окупације Косова и Метохије се могао свести на голу опомену свим оним земљама које се на било који начин опиру америчкој глобалној доминацији а ту пре свега треба убројати Кину, Русију, Бразил и Индију.
„Системско бомбардовање НАТО авијације мостова, пруга и индустријских објеката, удаљених од Космета, јасно говори да Вилијему Џеферсону Клинтону и његовим европским сателитима није био циљ решење косовског проблема, који су сами створили, нити заштита косовских Албанаца које су они највише угрозили.
Тако смо дошли и до једанаестог циља бомбардовања СРЈ који је требао да доведе до тога да се Србија економски уназади на дужи рок и тако сведе на заосталу америчку полуколонију неспособну за сваку активну улогу у међународном животу“7 под апсолутном доминацијом и управом САД.
Значајно је констатовати да је бомбардовање СРЈ од стране НАТО-а представљало својеврсно претакање новца од америчких пореских обвезника у приватне џепове. Ова интересантна финансијска операција обавља се још и данас и њено окончање уследиће за пар година по реализацији евентуалне незавосности Космета. Клинтон је за окупацију Космета употребио оружана средства која су финансирали порески обвезници САД и осталих 18 чланица НАТО. Пошто се већ зна да је Џорџ Сорош заинтересован за куповину Трепче, Холбрук за посредовање у продаји огромних количина лигнита а да је „кротка“ Медлин Олбрајт заинтересована за мобилну телефонију онда је јасно да ће све поменуте и остале непоменуте послове обезбеђивати и у њима учествовати на разне начене и Клинтон. Све у свему, до сада је све што се догађало око, и на Космету, било само улагање – а профит се тек очекује.
Текст који следи бавиће се, у највећој мери, казном и њеним последицама као једним од циљева бомбардерске акције спроведене од стране 19 земаља8 чланица НАТО-а 1999. године. А казна је требала да буде поучна како за Србију, тако више за све остале земље света које би могле да дођу у сличну ситуацију. Требало је показати зубе и застрашити цео “мали свет” који мора да утуви у своју „колективну свест“ да је Америка газда који одлучује о свему. Али, требало је и утврдити, потпуно поуздано какве последице по житеље и екологију имају дејства, електромагнетних таласа посебних фреквенција и јачина, разних хемијских реагенса и елемената који се могу наћи у животном простору после ратних дејстава, као и утврђивање штете, која настаје после дејства уранијумске муниције и уранијумских бомби.
Када је аутор ових редова први пут у јавност изнео теорију о електромагнетном, диоксином и уранијумском рату вођеном за време НАТО агресије на СРЈ 1999. ненадано се суочио са „одлучним и непоколебљивим“, ниподиштавањем овакве класификације ратовања од стране неких наших генерала. Аутор је тада недвосмислено схватио да је наша војна теорија далеко заостала за нашом и светском праксом ратовања. Очигледно је да смо се на бриљијантан начин, расположивим средствима, супротставили стосруко јачем непријатељу али на основу искуства и вештине коју је наметнула ситуација а не неко претходно планско далекосежно промишљање или моделовање утемељено на теоријским разматрањима о новим средствима и начинима ратовања.
Да бих разоружао окамењене теоретичаре, који се крећу само утабаним стазама Клаузевицеве логике, цитираћу шта је о рату пре две хиљаде године написао Сун Цу у својој књизи „Умеће ратовања“: „Рат је од суштинског значаја за државу – то је подручје смрти и живота, стаза опстанка и пропасти, и стога се мора што боље проучити.“
За Сун Цуа у овом кратком појашњењу ситуације ратовања постоје два битна закључка. Први је да се под подручјем и локацијом подразумева место на коме се одвија оружана борба које подразумева различита обележја од конфигурације, преко климе, до људских, војних и економских ресурса и још мноштва фактора који на различите начине утичу на одвијање и исход рата. Други закључак везан је за стазу ратовања која подразумева прилагођавање ситуацији и њену потпуну демистификацију из које ће се изродити способност остваривања победе и ако такву визију следите ви ћете преживети а ако скренете са потпуно овладане стазе, чека вас пропаст. Ако већ нисмо могли да се раније припремимо и адекватно одговоримо на напад 1999. сада је још већи пораз пред нама јер се због неутврђених чињеница о последицама агресије из 1999. налазимо пред још већим поразом од оног који смо доживели у време агресије.
НАТО МЕЊА СВОЈУ СУШТИНУ НА ОСНОВУ ЕКСПЕРИМЕНТА СПРОВЕДЕНОГ НА СРЈ
Ово је прича о чињеницама које доказују да је НАТО, после бомбардовања СР Југославије 1999. године, израстао у мултинационалну корпорацију за изазивање и контролисање криза и за разарање националних добара, уништавање имовине, као и убијање недужних људи, све у сврху „виших“ интереса глобалиста. А интереси глобалиста, који су згртањем богатства прерасли у мегакапиталисте, поклапају се са њиховом „прогресивном“ и незаустављивом пљачком света. Главни аргумент за овакву тезу налазимо у неколико података: јаз између најбогатијих и најсиромашнијих повећао се са 30:1 у 1960. на 74:1 у 1997, најбогатијих 225 људи на свету поседовало је две године пре бомбардовања СРЈ капитал једнак капиталу 2,5 милијарди најсиромашнијих људи, три најбогатија човека на свету имала су тада више капитала од 48 најсиромашнијих земаља у свету9.
У овој, нажалост, усамљеној анализи највише простора биће посвећено најтрагичнијим последицама које је произвео „in vivo“ експеримент над грађанима СРЈ који је извела НАТО армада 1999. Житељи Србије било они Срби, Мађари, Бошњаци или Албанци били су 78 дана (од 24. марта до 10. јуна 1999.) изложени вишенаменском експерименту изведеном под руководством САД и њихових 18 савезника.
Експериментом над житељима Србије желело се утврдити какве могућности стоје на располагању светским моћницима коко би на најефикаснији и за њих најпрофитабилнији начин ставили под трајну (војну, политичку и економску) контролу непослушне државе и њихове житеље.
Прихватајући констатацију професорке Дајане Џонстон, рођене у Минесоти, на северу САД, некадашње политичке емигранткиње која је због неслагања са вијетнамским ратом одбегла у Париз и која тврди да је све што се догађало са Југославијом у последњих петнаестак година био експеримент, и зато крећемо у доказивање једне од најтужнијих епизода у савременој европској историји.
Џонстонова посебно истиче: „Ви сте били заморче Западних сила, а посебно Америке. Југославија је била експериментално поље на коме је вежбано разбијање отпора националних држава према глобализацији.“10
Тако се, нажалост, може рећи да су, прво социјалистичка Југославија а после и СРЈ, биле експериментално подручје за идеолошка и војна дејства са последицама у свим сферама живота која са собом таква дејства носе. Југославија је изабрана јер је већ била бременита низом проблема међу којима је најизраженији био проблем националних антагонизама који су, не случајно, одгајани деценијама. Пресудну улогу у одбиру експерименталног подручја одиграла је, баш та, могућност да се са националним антагонизмима може лако манипулисати. Нажалост експеримент се још није завршио и тешко је предвидети шта ће се још догодити у будућности али је евидентно да ће нам олакшати ситуацију сазнање дела истине о ономе што нам се догодило у последњих тридесетак година.
Кулминација експеримента догодила се у пролеће 1999. када су НАТО бомбардери дејствовали недељама по једној сувереној земљи у сред Европе. Шта се догодило за време бомбардовања и какве последице је оно изазвало предмет је ове пионирске анализе.
Током трагања за истином поново се потврдило да истина није циљ политике, јер су аутору ове књиге одређени људи из власти отворено рекли да они овакве анализе не могу да подрже али ни да порекну. Одмах су се чуле примедбе да овакве “приче” могу да науде нашем туризму, извозу пољопривредних производа, извозу воде итд. Међутим, нико није споменуо могуће последице по здравље нашег становништва а да не говоримо о генетским мутацијама и трајним последицама по генерације које долазе. Одбрана политичке елите од оваквих и евентуално будућих квалитетнијих анализа сводила се и сводиће се на то, да било какве озбиљне анализе изискују дуготрајна истраживања која су врло скупа а да ми овога тренутка имамо много „пречих“ послова где треба уложити оскудна финансијска средства.
Зар постоји пречи посао од здравља становништва и његовог опстанка?
А да не говоримо у којој мери овакве ствари, „приче“ могу помоћи држави да се одбрани од лавине оптужби, како смо ми Срби „геноцидан“ народ и да бисмо требали да платимо силну отштету свим околним новоформираним државама за ратна разарања, прогон и уништавање њиховог становништва. На нашу срећу крајем фебруара месеца 2007. Међународни суд правде у Хагу одбранио је Србију од оптужби за геноцид у Босни и Херцеговини.
Агресија НАТО против СРЈ, 1999. године започета је и реализована грубим кршењем Повеље УН, основних принципа међународних односа и међународног права. Бомбардерска акција против СРЈ извршена је ангажовањем највећег дела расположивих војних потенцијала НАТО, уз грубо кршење мандата Савета безбедности УН па чак и кршење оснивачког акта Атланског савеза.
Брутална агресија најмоћнијег војног савеза предвођеног САД није представљао само насртај на територијални интегритет и сувереност једне независне европске државе, већ је представљао највећи ударац Уједињеним нацијама и Савету безбедности као највишим ауторитетима од којих је, до тада, зависило очување мира и безбедности у свету.
Бесомучно бомбардовање СР Југославије изазвало је бројне људске жртве, хуманитарну, економску и еколошку катастрофу чије се последице не могу ограничити ни квалитативно а ни квантитативно али ни временски, као ни просторно. По интензитету, учесталости, употребљеној војној сили и последицама, то је највећа и најнехуманија оружана агресија реализована после Другог светског рата на тлу Европе.
Схватајући политичаре који према Харолду Пинтеру11 нису заинтересовани за истину, већ за моћ и њено одржавање, морамо позвати све грађане Србије, који не би смели да одустану од трагања за истином, нарочито када су овакви проблеми у питању, да дигну глас против тишине и индолентности која нас додатно “убија”. Поред свеопште кризе у којој се налази наша заједниоца ми смо изгубили и одлучност а “уколико те одлучности нема у политичкој визији сваког од нас, онда нема ни наде да ћемо поново успоставити оно што смо готово изгубили – људско достојанство”12.
Народ који о оваквим последицама ћути и скрива их првенствено од самог себе а после и од света, сасвим сигурно нема никакву а камоли просперитетну будућност.
ТО ЈЕ БИО ГЕНОЦИД
Најтрагичније у целој овој причи је чињеница да се погром, са одложеним дејством, над једним малим народом и многим народностима које живе на његовој територији догодио у уврнутом свету у ком је врлина бити зао, рђав, лажљив, похлепан и подмукао. Трагично је то што у народу који је био жртва бесомучних геноцидних радњи има и оних који данас благонаклоно гледају на чињеницу да ћемо 2020. на нашим просторима због последица НАТО бомбардовања имати епидемију малигних обољења.
Геноцид (од грч. генос – род, народ и лат. оцидере – убити) означава акцију која има за циљ потпуно или делимично истребљење неке националне, етничке, расне или верске групе људи и представља злочин због чије осуде је страдао и сам Христ.
Термин геноцид први је употребио јеврејски правник Рафаел Лемкин (1901. – 1059.) на научном конгресу у Мадриду 1933. године. Лемкин је тада изложио нацрт споразума против геноцида. Међутим, пред крај Другог светског рата он је као професор Универзитета у Јејлу (САД), опширно изложио своја гледишта о геноциду у тада популарној књизи “Основно правило о окупираној Европи..” објављеној 194413.
Појам геноцида одомаћио се у готово свим језицима света после Другог светског рата, тумачењем злочиначке праксе фашистичких сила.
Поред већ поменуте дефиниције Лемкиново схватање злочина геноцида подразумева и разарање битних претпоставки и услова егзистенције, једне групе, њене националне свести, њеног језика и културе, привредне инфраструктуре, слободе и права њених чланова итд.
Употреба појма геноцид постаје делимично појашњена у Међународном војном трибуналу, чије седиште је после прве отворене седнице 18. октобра 1945. у Берлину пресељено у Нирнберг, где се судило политичким, војним и привредним вођама нацистичке Немачке на основу Лондонског статута због злочина против мира, ратних злочина и злочина протиов човечности. Tермин геноцид није тада имао данашње значење, иако је професор Лемкин за време Нирнбершког процеса био један од главних саветника судије Роберта Џексона и главни тужилац у име САД. Термин геноцид се ипак помиње у оптужницама против нациста, нарочито у процесима у Пољској – против Амона Гета, команданта логора у Плашчову код Кракова или Рудолфа Хеса, команданта логора Аушвиц – Биркенау или пак против Артура Грајзера, одговорног за депортацију 630.000 Пољака и смрт 100.000 Јевреја. После Конвенције УН о кажњавању и уништавању народа, која је ступила на снагу 12. јануара 1951. године Израел и Немачка су биле прве државе које су увеле појам геноцида у своје законодавство14. Појам геноцида по први пут је употребљен у судници приликом суђења Адолфу Ахману. Од тог суђења појам геноцида је предмет научних истраживања у многим земљама света а посебно у Израелу, Немачкој и САД. Ово шире научно бављење геноцидом довело је до тога да се у конвенцији УН нађе појам геноцида који обухвата поред већ споменутих, радњи и поступака чији је циљ разарање или уништење једне националне или верске групе, убијање њених чланова, наношење тешких телесних и душевних оштећења члановима тих заједница, и приморавање групе да живи у условима који изазивају њено потпуно или делимично разарање, спречавање биолошке репродукције унутар једне групе или, пак, насилно превођење деце из једне у другу групу. Као синоним појму геноцид код Јевреја и Рома користи се појам холокауст који је постао преовлађујући термин у историјској науци Немачке и САД. Још се користе као синоними појму геноцид појмови “коначно решење” и “смрт народа”.
Појам геноцида раширен је у свету због његове употребе у научним радовима у Француској као и његовом појављивању у “Енциклопедији холокауста” као и у тротомном делу Раула Хилберга “Уништење европских Јевреја”.
На први поглед бомбардерске акције НАТО алијансе 1999. против СРЈ не би подпадале под ову дефиницију, међутим, модерно време и специфична догађања донела су и нову дефиницију. «Геноцид представља неки од следећих аката извршених у намери уништења, у потпуности или делимично, националне, етничке, расне или религијске групе као:
•
убијање чланова групе;
•
узроковање озбиљних повреда физичког или менталног интегритета чланова групе;
•
намерно подвргавање групе животним условима који треба да доведу до њеног потпуног или делимичног физичког уништења;
•
увођење мера уперених на спречавање рађања у оквиру групе;
•
принудно премештање деце из једне у другу групу.»15
Према наведеним одредбама Статута међународног трибунала бомбардовање СРЈ представљало је убијање грађана СРЈ као и изазивање озбиљних физичких и менталних повреда. А ту је и наметање групи животних услова који треба да доведу до њеног потпуног или делимичног физичког уништења. Осиромашени уранијум на Космету и Србији спречава нормално рађање а ту су диоксини и електромагнетни и хемијски удари који као и уранијум делују разарајуће на човека и његову природну околину на дуги рок.
Електромагнетни удари бомби чије је дејство било усмерено ка онеспособљавању радарских станица производили су јака електромагнетна зрачења која су на разне начине реметила нормално функционисање свих виталних органа у човековом телу а посебно мозак. Седамдесетих година примећене су тешке и необјашњиве дегеративне промене код ваздухопловног особља. Највеће аномалије јављале су се код стјуардеса које су биле у другом стању и то на њиховим нерођеним бебама. Због ужасних деформација на још нерођеним плодовима покренуто је истраживање CARY 6 на светском нивоу и недвосмислено је доказано да патолошке промене на фетусу изазивају снажна електромагнетна зрачења током дугих летова. Такође је потврђено да кумулативна доза зрачења у зони електромагнетног загађења код младих, осим стерилитета, често изазива и рак дојке. Када предајник производи електромагнетно поље јаче од 120 децибела (у односу на један микроволт по метру) услед примљене енергије, слободни молекули воде у ћелијама се разарају. Добијене елементарне честице – слободни радикали – урањају у молекуле ДНК и мењају их, изазивајући генетске промене. Последице живота у таквом пољу виде се, зависно од удаљености од предајника, после неколико месеци или година. Познат је и пример Радио Ватикана, јер је услед дејства предајника у густој урбаној средини појава леукемије и канцера била за 30 одсто већа него у другим деловима Рима. Дужи боравак крај антена мобилне телефоније (ближе од 50 метара) је такође врло опасан. Посебно треба истаћи да су деца најугроженија на електромагнетна зрачења због мозга који је у развоју, а и зато што су развојне ћелије најмање отпорне на зрачења а због раста стално су у деобном процесу. Међутим, у критичну групу неотпорну на зрачења спада и популација у поодмаклим годинама, чији је одбрамбени механизам истрошен а организам оронуо. Стални раст малигних обољења у Војводини која се најћешће у највећем броју појављују на мозгу пацијенат, увећан број оболелих од леукемије и појава деце рођене са психичким поремећајима све су то могуће последице интензивног дејства електромагнетних таласа које су произвеле електромагнетске бомбе за време бомбардовања 1999.
Да ствари са последицама бомбардовања СРЈ 1999. године, уопште нису безазлене потврдила је чак и главни тужилац Хашког трибунала Карла дел Понте 2001. године, када је изјавила да би употреба осиромашеног уранијума од стране НАТО у сукобима на Балкану могла да буде предмет истраге и третирана као ратнуи злочин16.
Такође је Европски парламент у више наврата са неколико резолуција захтевао забрану употребе оружја са осиромашеним уранијумом из простог разлога што су располагали подацима о његовој штетности по здравље људи и угрожавање животне средине на дуги рок.
КАЗНА ЈЕ УСЛЕДИЛА
За 78 дана бомбардовања страдало је 2.300 цивила, од тога 700 деце млађе од 15 година17, и 1.002 војника а 5.000 људи је осакаћено. Извршено је 36.219 налета војних авиона. Војни авиони летели су на висинама између 10 до 15 километара где се налази озонски омотач. Резултати њиховог дејства јесте сигурно и оштећење озонског омотача изнад дела Балкана и Италије.18 Грчка национална метеоролошка станица, још за време бомбардовања, објавила је да се на простору изнад СРЈ појавила озонска рупа, која се током касног лета проширила и на Грчку.19 Међутим, треба рећи да оштећење озонског омотача има сезонски карактер везан за одређене географске ширине и одређено доба године. Тако да се мора констатовати да оштећење озонског омотача није могло опстати на нашим географским ширинама у дужем временском периоду али да је у време њене присутности нарушавно у озбоиљној мери здравље житеља Србије.
Велика количина ослобођеног угљендиоксида и угљеника у атмосфери после бомбардерских акција производи ефекат локалног загревања уз поремећај микроклиме у региону што све заједно изазива ефекат стаклене баште. Ослобођени азотни оксид током бомбардовања,
уз утицај УВ зрачења реагује са кисеоником стварајући озон који у нижим слојевима атмосфере делује као јако оксидационо средство. Реакција на овакве хемијске процесе је појава азотних оксида који са атмосферском влагом образују облаке киселих киша. Киселе кише представљају велики проблем за Балкан али и целу Европу јер мењају квалитет земљишта. Услед погубних последица бомбардовања, али и преко 30 хиљада прелета и налета авиона, критично је истањен озонски омотач над целом Европом. Све ово довело је до нестанка корисног озона у атмосфери на висини од 12 хиљада метара где су најчешће боравили авиони НАТО али се у исто време повећавала концентрација штетног озона у нижим деловима атмосфере, као директна последица загађивања разним гасовима насталим пожарима и експлозијама разних врста20. Такође треба рећи да озон настаје деловањем сунчеве светлости на одређене оксиде и приликом великих електричних пражњења у атмосфери и зато не треба да чуди појава небројених муња баш у време највеће деструкције на озонски омотач који се одупирао на свој природан начин свом изумирањ
Осиромашеним уранијумом гађано је укупно 113 локација на подручју тадашње СР Југославије, већина на територији Косова и Метохије. Према прорачунима доктора нуклеарне физике Владимира Ајдачића, на СРЈ бачено је 1321 тона осиромашеног уранијума У 238 (појавили су се и подаци о 15 тона осиромашеног уранијума). Међутим, Американци су признали «само» 1122 тона овог нус-производа уранијума 235 који се користи као гориво у нуклеарним електранама. Стручњаци у Војсци Србије тврде да је на СРЈ, без Косова и Метохије, бачено 15 тона уранијума, док Руска Армија тврди да је на СРЈ бачено 45 тона осиромашеног уранијума23. Према подацима проф. др Слободан Чикарић, председника Друштва за борбу против рака Србије, на југ Србије бачено је 15 тона а на Космет готово 100 тона осиромашеног уранијума 23824. Ако се овим бројкама додају и уранијумске мамут бомбе којима су бомбардована водна подземна чворишта на Косову онда се овим бројкама могу додати још по две нуле. Командант НАТО снага, Џорџ Робертсон је изјавио 2000. године, према писању др Мирјане Анђелковић Лукић, да је на Космету, на локацијама према Албанији гађано, муницијом са осиромашеним уранијумом, 112 циљева, а ван Космета 89. По појединачним локацијама на којима су се налазили гађани циљеви пало је између 15 и 396 килограма уранијума25. На основу ових података може се закључити да је приликом бомбардовања 1999. године на простор СРЈ бачено минимално нешто више од три тоне уранијума или максимално близу 80 тона.
Разлике у бројевима26 о употребљеном осиромашеном уранијуму (ОУ) су велике јер су све процене рађене на основу претпоставки о броју дејстава и количини употребљене муниције и осталих убојних средстава а не на основу прецизних података о дејствима које САД и њихови најистакнутији савезници крију од светске јавности. Прикривање података о броју и врсти дејстава представља такође злочин са геноцидном намером јер онемогућава да се на адекватан начин угрожено становништво заштити од погубних последица ратних опертација из 1999. године.
Ова прича о осиромашеним уранијуму и Србима има и босанско поглавље јер према подацима НАТО, од 5. до 11. септембра 1995. њихови авиони су испалили 5.800 пројектила са осиромашеним уранијумом у близини Хан Пијеска и Хаџића у Босни и Херцеговини.
Када је реч о последицама које изазива У 238 сасвим је сигурно да он у одређеној мери утиче на повећан број оболелих од леукемије и малигних лимфона. Професор Чикарић је такође истакао да “ми данас, нажалост, немамо прецизне податке и резултате о тачном броју оболелих од малигних болести узрокованих бомбардовањем, јер солидни тумори који настају као последица јонизирајућег зрачења имају дуг период до настанка саме болести и реално треба да прође 15 година.”27 Али у условима синхронизованог дејства уранијумског, диоксиног и електромагнетног рата последице јонизирајућег зрачења се примећују већ после три године од тренутка контаминације.
Све је јасније да бомбардовање, стрес, канцерогени агенси у води, храни, ваздуху, земљи, јонизирајуће зрачење полако али сурово и бескомпромисно узимају свој данак а да они који су за то одговорни и даље несметано креирају светску злокобну политику.
Указујући на озбиљност проблема и све већу учесталост карцинома плућа, посебно код пацијената млађих од 35 година, проф. Драган Мандарић, директор Клинике за грудну хирургију Института за болести плућа и ТБЦ, Клиничгог центра Србије, наводи да смо по броју урађених бронхоскопија, због сумње на рак плућа или бронха – први у свету. Годишње се у Србији обави више од 4.000 ових дијагностичких процедура, а присуство канцера докаже се у више од 40 одсто случајева.28 У Србији годишње од рака плућа оболи 4.700 грађана што представља учесталост од 38 до 40 на 100.000 становника што је овога тренутка драстично више од оболелих од туберколозе из педесетих година, када је харала нашим просторима изазивајући прави помор становништва.
Међутим, у последице бомбардовања не убрајају се само тоне осиромашеног уранијума, већ и тоне штетних и канцерогених хемијских материја расутих и сагорелих због последица бомбардовања, а евидентиране су и хемикалеје које су штитиле америчка борбена средства али су се задржала на тлу изнад ког су вршене бомбардерске опареције. Опасни пирален из трафо-станица, жива из Панчева, разноврсни диоксини, сагорели керозин, халони и електромагнетни удари – све су то посредне последице бомбардовања које наносе много озбиљнију штету по човека и његову околину, него што се до сада признавало од стране агресора НАТО.29
Први корак у ублажавању последица бомбардовања представља одговор на питање шта је истина, ко до ње може да дође и ко је спреман да крене путем истине да би уклонио последице које су већ сада трагично присутне у нашим животима.
Да су од последица бомбардерских aкција страдали и припадници мировних снага говоре и подаци објављени у иностраним разноврсним медијима па и стручним часописима. Међу 17.000 белгијских војника који су у последњих 10 година били на Балкану у разноразним мировним мисијама, 15 до 20 одсто су оболели од балканског синдрома (сви оболели пате од честих мучнина, хроничног умора и иритирана им је кожа).11 Разна испитивања и истраживања обављена од стране многих институција па и организација УН, после бомбардовања СРЈ 1999. утврдила су да је поред свих већ напоменутих ратних дејстава било и бактериолошких, хемијских дејстава као и употребе дефолијаната и инсектицида.
Италија је, нажалост, једина држава, припадница НАТО-а, која је потпуно транспарентна, када су у питању последице дејства осиромашеног уранијума (ОУ) на њихове војнике који су боравили на Космету. На почетку 2006. године, 280 припадника оружаних снага Италије тешко је оболело од разних облика карцинома и леукемије, а 42 војника је до тада преминуло (за протекле две године их је знатно више преминуло од последица ОУ). Број оболелих од канцера лимфних жлезда међу италијанским војницима који су боравили на просторима Балкана током деведесетих година и касније попео се на 500. Чак 25 припадника италијанских војних снага, после повратка у Италију са Космета, добило је децу с тешким аномалијама и синдромима, од којих су неки потпуно непознати у досадашњој класичној медицини.
У италијанским медијима појавиле су се приче које су пласирали италијански и шпански пилоти и по којима су у бомбама којима су гађани циљеви у СР Југославији, била средства за стерилизацију земљишта и људи.30 Оваква признања морају бити предмет озбиљних и свеобухватних анализа јер директно оптужују агресоре за геноцид и могу да буду путоказ за евентуалнју санацију погубне штете.
ШТА ЈЕ УНЕП ДО САДА УТВРДИО
Анализирајући извештаје Програма Уједињених нација за животну средину у оквиру УНЕП-а, посвећен Космету, југу Србије и Рт Азра у Црној Гори др Радомир Ковачевић, начелник сектора за радиолошку заштиту при Институту за медицину рада и радиолошку заштиту «Др Радомир Карајовић» Клиничког центра Србије, слаже се потпуно да је на поменутим просторима употребљена муниција са осиромашеним уранијумом. Међутим, запањујућа је чињеница да су након две и по године од бомбардовања детектоване радиоактивне честице и у ваздуху, које се још увек преносе на велике даљине, угрожавајући животну средину и здравље становништва. Због тога је, према закључку УНЕП-а, неопходно да се деконтаминација земљишта, која је још увек могућа, а није извршена, обави што пре.
Приликом мисије стручњака УНЕП-а 2000. године на Косову и Метохији процењена је угроженост животне средине на 11 локалитета. Међутим, према упозорењу стручњака из Института «Др Драгомир Карајовић» у закључцима УНЕП-овог извештаја покушано је да се евидентирана опасност умањи и сведе у неке већ признате али нешкодљиве параметре. Међутим, само у том извештају и никада више није споменуто, да је у неким узорцима угроженим осиромашеним уранијумом пронађен и плутонијум. Прича о плутонијуму толико је опасна да јој нема краја, како у објашњењу тако и у последицама и сасвим је сигурно да би то отворило нове странице црне хронике бомбардерских акција НАТО алијансе из 1999. године.
На позив југословенских власти УНЕП је од 27. октобра до 5. новембра 2001. са тимом од 14 међународних стручњака испитао пет од 11 места, која су погођена муницијом са осиромашеним уранијумом (ОУ) у Србији, и једно место у Црној Гори које је било погођено, плус једно погођено војно возило. Ових пет места на којима су извршена испитивања, УНЕП-ови стручњаци су сами изабрали по критеријуму количине употребљеног ОУ, безбедносних чинилаца, карактеристика животне средине и густине становништва. Тим за процену је сакупио 161 узорак, укључујући 69 биљних, 54 узорака тла, 17 узорака ваздуха, 11 узорака воде и 4 узорка размаза. Три пенетратора и три фрагмента пенетратора су такође анализирана. Узорке је анализирала швајцарска лабараторија «Спиез» и италијанска лабараторија АНПА.
Резултати испитивања су показали да се честице ОУ могу детектовати у узорцима тла и у осетљивим биолошким индикаторима као што су лишајеви. Тим је био јако изненађен што је и у ваздуху после две године пронашао честице ОУ.
У извештају под називом „Прецизно бомбардовање широко распрострањена штета“ америчког Института за енергију и истраживања животне средине (ИЕЕР) у Мериленду истиче се да:
•
НАТО бомбардовање је својим дејствима ослободило у животну средину СРЈ значајну количину токсичних супстанци;
•
Цивили који живе у околини циљева који су били под дејством НАТО пројектила изложени су великом ризику по здравље од загађивача у ваздуху, води и храни;
•
Због великог кашњења деконтаминације, чишћење угрожених локација у СРЈ коштаће из дана у дан све више, уз стално повећавање ризика по здравље становништва.
Главни реализатор истраживања и аутор овог извештаја Спирал Гопам посебно је истакао да „Колатерална штета мерена у цивилним жртвама и штета на добрима далеко је мања од дугорочне штете по животну средину и људско здравље у региону.31
Специјални стручњаци за испитивања еколошких последица на контаминираним просторима бавили су се и местима складиштења радиоактивног отпада. Тако су стручњаци ИАЕА (Међународна агенција за атомску енергију) који су били у УНЕП-овом тиму, исказали озбиљну забринутост због стања у ком се налази складиште осиромашеног уранијума у Институту за нуклеарна истраживања у Винчи. Ово складиште предмет је редовних контрола инспектора агенције ИАЕА у последњих 40 година и забринутост за његово стање присутна је већ дуже време истичу познаваоци ове проблемтике.
Главни закључак УНЕП-ових стручњака је био да је неопходан стални надзор контаминираних области све док се не изврши потпуна деконтаминација. Међутим, у извештају је наведено да НАТО није дао податке о једном месту свог дејства ОУ а југословенске власти су га идентификовале али не и јавно објавиле. Нажалост, избегавање давања правих података постала је уобичајена пракса НАТО свуда где је деловао па и на тлу Србије, међутим, поставља се питање зашто наше власти такође крију те податке.
УНЕП је радио и на простору БиХ и на узорцима ваздуха, воде и земље узетим код Хан Пијеска и Хаџића у октобру 2002. научници из УН програма за заштиту околине констатовали су загађење осиромашеним уранијумом. «На земљи смо пронашли муницију са ОУ и открили смо прашину ОУ у зградама које су у Хаџићима биле претворене у продавнице», изјавио је за IWPR Пеко Хависто, шеф УНЕП мисије. Трагично је то што су објекти на које се дејствовало ОУ у функцији и да пре тога нису подвргнути озбиљној деконтаминацији.
ОСИРОМАШЕНИ УРАНИЈУМ32
Осиромашени уранијум се по хемијско-токсичном својству разликује од природног уранијума. Постоје три врсте уранијума 234, 235 и 238. Овај последњи се користи у нуклеарним реакторима и у производњи нуклеарне бомбе. У ту сврху га обогаћују с друга два радиоактивна изотопа која су извучена из минерала уранијума, који, пошто је лишен ове две компоненте, постаје уранијум 238 од 99,8 одсто тј. ОУ. Минерал (ОУ) који је двоструко мање радиоактиван од изворног. У овој безазленој али не и «наивној» форми се користи, због своје чврстине (густине тј. велике специфичне тежине) јер је двоструко тежи од олова, у производњи штапова за голф, као баласт за авионе, за кобилице бродова, за оклопе тенкове и за повећање пробојности пројектила. Када пројектили од осиромашеног уранијума експлодирају у додиру са циљем, развијају температуру од 3.400 степени целзијуса пробијајући и најтврђе оклопе. Сам осиромашени уранијум при сагоревању развија температуру близу 3000 степени док са малом примесом плутонијума развија још додатних 400 степени целзијусових. После пробијања препреке зрно се претвара у сићушне честице, које сагоревају у додиру са ваздухом, изазивајући код оног ко их удише оштећења краткотрајног или трајног карактера. Да ли ће оштећења код контаминираних особа бити краткотрајна или трајног карактера зависи од облика уранијумовог оксида са којим је особа дошла у контакт.
Постоје два облика уранијум оксида. Један који је у гасној форми и он се може излучити из тела знојењем и мокрањем. Други облик у «керамичком стању» се може физички задржати на неком ткиву на дужи рок, а то значи да особа која је дошла у контакт са овим обликом уранијумовог оксида поседује трајни извор зрачења у сопственом организму, са свим последицама које то зрачење изазива.
Уранијум не спада у олигоелемент и није саставни део људске ћелије. Његовим дејством стварају се јонски парови, који цепају све мембране укључујући и генетски материјал који се касније преноси на потомство. Проузрокује поред малигних и многа друга обољења. Поседује токсичност која изазива отровна дејства на свим највиталнијим човековим органима.
Довољан је један милиграм осиромашеног уранијума унет у организам да заустави рад бубрега, док педесет милиграма изазива већу радијацију од максималне дозе дозвољене само за раднике који раде у нуклеарним централама. Технички речено, када радијација продре у тело, довољна је само десетина тримилионитог дела секунде да отме један електрон од човека. Затим електрон, пошто је негативно наелектрисан, оставља позитивно наелектрисан атом да самостално делује вршећи такозвану јонизацију. После тога електрон и атом, пошто су постали нестабилни, производе ланчане хемијско-физичке 28
реакције, проузрокујући промене у молекулима и у генетском наслеђу ћелије, која од тог тренутка може да поспеши развој рака.
Опасност од уранијумових оксида насталих после дејства муниције са ОУ присутна је више година. Чак осам година након дејства овом муницијом, Комисија УН пронашла је радиоактивне честице у ваздуху у Босни и Херцеговини на локацијама где је 1995. године, коришћена муниција са осиромашеним уранијумом.
Када је у питању домет распростирања аеросола осиромашеног уранијума који настаје после сагоревања зрна он износи 40 километара а према истраживањима обављеним у Кувајту аеросоли осиромашемног уранијума детектовани су у ваздуху две године после ратних дејстава и то на простору готово целог Кувајта.33
Велико распростирање радијације приликом употребе муниције са ОУ детектовано је и у Грчкој за време бомбрдовања СРЈ увек када је ветар дувао из правца Косова и Метохије. Тих дана радијација се у Грчкој повећавала за 25 одсто од уобичајене.34
Осиромашени уранијум је по неким подацима и 70 одсто мање радиоактиван од уранијума у природном стању и због тога се у почетку његове употребе у производњи муниције није употребљавала затитна опрема. Осиромашени уранијум у највећој мери емитује алфа честице, али и много опаснију бета и гама радијацију. Алфа честице не могу да продру кроз кожу или хартију али оштећују мека човекова ткива ако дође у непосредни додир са њима. Бета честице продиру 1 до 2 сантиметара у дубину кроз људско ткиво, док гама честице може да заустави само дебео слој олова или бетона. Најчешћи облик контаминације човековог организма од стране муниције са ОУ је путем прашине која настаје сагоревањем убојног зрна. Ова прашина од осиромашеног уранијума улази у плућа путем дисајних органа па преко крви продире до бубрега, јетре и костију, угрожавајући изворе крвних ћелија који се налазе у лобањи, ребрима, кичми и карлици.
Муниција обогаћена осиромашеним уранијумом35 представљала је моћно чудотворно оружје коришћено у Заливском рату. Ова муниција коришћена је и у Босни а касније и на Косову и Метохији а најмасовнију примену имала је у инавазији на Ирак. Данас, многи ветерани заливског, босанског и косовског рата сматрају да су због последица уранијумске муниције озбиљно болесни и да је она кривац за изазивање смртоносних карцинома од којих су многи већ умрли а други већ више година пате.
Да би се јонизујуће зрачење препознало и уочили његови ефекти потребно је да протекну два периода у развоју ћелије рака. Први период је иницијација која траје неколико година. Док је други период промоција и он може да траје доста дуго од 10 до 35 година. Први ефекти зрачења, ако је било интензивно, осећају се већ после неколико недеља, међутим, озрачења осиромашеног уранијумског типа могу се уочити после неколико година а најдуже после 15.
ЕКСПЕРИМЕНТ О КОМ СЕ МАЛО ПРИЧА
Већ поменуте електромагнетне бомбе први пут су биле употребљене у Заливском рату. „О томе је у београдској „Политици“ од 21. јануара 2001.године, написано да бомбе делују тако што после експлозије преко антене на врху емитују усмерене снопове електромагнетних честица. Главни циљ дејства електромагнетних бомби јесте потпуно онеспособљавање електронских уређаја на тлу, или на летилицама у ваздуху, без обзира да ли служе у војне сврхе, или су уређаји намењени домаћинствима, за њихову свакодневну употребу. Израда такви бомби је релативно једноставна, а цена ниска. Наводи се и да је већ више пута потврђено темељним научним истраживањима да ова врста електронског зрачења утиче на здравље људи јер омета, или трајно оштећује, нервни систем и танане „командне линије“ у људском организму. У овом случају последице су обичне одложене, али код већ оболелих могу да буду и смртоносне. Овоме треба додати да рат у Заливу, као и борбена дејства у Босни и на Космету, представљају рат, не само високих технологија, него и рат прљавих технологија и полигон за испитивање људске издржљивости у сваком погледу.“36
Сам творац, или један од најважнијих креатора новог светског поретка Збигњев Бжежински још је 1970. године, најавио постојање “контролисаног и усмереног друштва” којим ће уз помоћ најсавременијих техничких срестава управљати одабрана елита. Суштина владања појединим друштвима а и целим светом сведена је на појединца као припадника манипулисане масе. Уз помоћ разних техника и метода владајуће елите су се сконцентрисале на могућност ефикасног утицаја на кору великог мозга сваког појединца. Поред стимулације овладава се и блокирањем њеног рада. Почетни експерименти сводили су се на испитивање различитих фреквенција које могу да утичу на рад коре великог мозга, од којих неке могу да изазову и смрт појединца.37 Овакве чињенице и акције подсећају на врхунац тоталног савршеног ратовања и чине га саставним делом сваке модерне употребе силе. На простору Војводине, северне српске покрајине, највише су употребњаване електромагнетне бомбе јер су чисти равничарски предели најпогоднији за дејства противваздушне одбране па и борбе против ње. На простору Војводине је у највећем броју случајева и дејствовала ПВО што је потврдило и обарање авиона Ф 117А у атару села Буђановци. Овај авион је до тада сматран за неуочљиву летилицу за сва до тада позната електронска средства осматрања.
ЋОШКАСТИ ЛЕД
У време интензивних бомбардовања Панчева намерно је гађана и „Петрохемија“ у тим нападима бомбе и ракете биле су усмерене у резервоаре са мономером винилхлоридом, једињењем које се користи за израду пластичних маса а које је веома отровно и канцерогено. Сагоревањем винилхлорида у ваздуху, уз непотпуну оксидацију, осим оксида и чађи, настаје хлороводична киселина и веома опасно једињење хлора, фозген – познато као бојни отров38.
У време овог пожара над Панчевом се три дана вио густ, црн облак загушљивог и отровног чађавог дима, све док, на срећу грађана Панчева, ветар није променио правац и потерао облак према средњој Европи. Тако је панчевачко загађење стигло чак до Шведске и Норвешке о чему су исцрпно извештавала руска средства информисања, док је цела Европа „оркестрирано“ ћутала.
У пожарима изазваним у панчевачкој „Петрохемији“ потпуним и непотпуним сагоревањем мономера винилхлорида настаје и фозгеноксим који према писању др Анђелковић – Лукић спада такође у групу бојних отрова јачих од фозгена и делује истовремено и као загушљивац, сузавац и пликавац.
Пожара који су производили фозген и фозгеноксим било је у Панчеву, Новом Саду и на Чукарици у Београду. После тих пожара над Србијим су падале „библијске“39 кише праћене необичним, хоризонталним и дуготрајним електричним пражњењима (муње) у атмосфери. Том приликом падао је и град неуобичајене величине, веома чудних, ћошкастих облика, који је изазивао подозрење грађана јер се тешко топио. Овај специфични лед изазвао је сумње да су у бомбардерским акцијама коришћена и нека средства за кориговање климатских појава. После ових чудних ледених грудви данима су падале црне, киселе и муљевите кише иза којих је остајао црн талог пун чађи зачињен разним отровним материјама насталим у сагоревању винилхлорида и других хемијских средстава.
ПАТЊЕ ЦИВИЛНОГ СТАНОВНИШТВА
Поред сталног стресног страха од могућих последица свакодневног бомбардовања и велике неизвесносати о томе шта се све може догодити и шта ће бити следеће мета, НАТО је на разне начине повећавао патње грађана СРЈ. У првом реду рушење саобраћајница и мостова задавало је велике муке свима, затим ту је било и гађање трафо станица после чега је нестајала струја што је опет изазивало несташицу воде и обустављање разних делатности да би се у повећавање патње грађана убројала и проводљива паучина бацана на далеководе.
На електричне системе и далеководе бацане су такозване «меке бомбе». Њихова примена по први пут је тестирана баш током бомбардовања СРЈ 1999. «Меке бомбе» су представљале касетне пројектиле типа ЦБУ – 102 (В) 2/Б, у којима су се налазили калемови са намотаним стакленим нитима пресвученим молекулским слојем алуминијума. Дебљина појединачних нити износила је око 30 микрона. При паду на високонапонске водове електроенергетског система калемови су испадали из касете, размотавали се и образовали џиновске тепихе суперпроводљиве «паучине», која је прекривала струјне водове и изазивала кратке спојеве уз огромна, муњолика, пражњења. После неколико оваквих акција долазило је до распада електроенергетског система што је изазивало вишечасовни мрак у целој Србији.
Ако свему овоме додамо да је долазило до несташице бензина и других нафтиних деривата и да су гађане и неке здравствене установе, изворишта питке воде, онда је јасно да није било делатности у човековом животу која није претрпела неку штету и носила дозу опомене, стрепње, страха и извесне доживљене или наговештене патње за све оно што се може догодити већ данас или сутра, што је сасвим сигурно изазвало и трајне последице на живот заједице и њену еколошку стабилност.
Панчево
Највеће последице од бомбардовања по људе и животну околину сасвим сигурно да је претрпело Панчево у ком, у градском и ширем приградском језгру, живи 80.000 становника. НАТО је бомбардовао Јужну индустријску зону Панчева у којој се налази «Утва», фабрика авиона, Рафинерија, Петрохемија и Фабрика вештачких ђубрива – «Азотара». Дејством НАТО бомби у Панчеву су разрушена сва најважнија индустријска постројења а посебно су изузетна разарања претрпела «Рафинерија», «Азотара» и «Петрохемија». Цео комплекс разрушених постројења воденим путем је у вези са Дунавом до ког је својевремено прокопан канала дужине 1,8 км. Основна намена овог канала је да спроведе отпадне индустријске воде и кишницу у Дунав. У исто време, тај канал је послужио и за пренос диоксина и тешких метала у црноморски слив низводно од Панчева.
У Рафинерији је изливено или сагорело много оловног бензина, залиха оловних адитива, бензена, сирове нафте и сл.., а у «Петрохемији» је изливен етил дихлорид, који се још увек црпи из подземних вода и тла, живе која је продрла у земљу, винилхлор мономер који је запаљен при чему су створени диоксини, фурани и други опасни полициклични аромати и др.
Наиме, према подацима УНЕП-а који се после трогодишњег рада 2004. повукао из Панчева (истекао им трогодишњи уговор) а који је за време свог деловања утврдио да горући проблем овог града представља 40.000 тона опасног азотног «шута», који је настао као последица бомбардовања производних постројења «Азотаре» и који по мерилима еколога представља један од токсичнијих материја које угрожавају човекову животну средину на дужи рок.
Бомбардовање «Азотаре» обављено је са бомбама опремљеним термовизијском камером која је од три цистерне лоцирала пуну и прецизним поготком изазвана је највећа еколошка катастрофа у овом делу света са чијим последицама ће се цео Балкан и део средње Европе суочавати у дугом низу наредних година.
Бомбардовање азотних постројења изазивало је ослобађање азотног оксида који се под утицајем УВ зрачења сједињавао са кисеоником стварајући озон, који у нижим слојевима атмосфере делује као јако оксидационо средство. На брду азотног „шута“ регистровано је присуство катализованих азотних оксида који уз помоћ влаге образује облаке киселих киша. Ове азотне киселе кише представљају озбиљан проблем не само на нашем простору већ и широм Европе где умиру комплекси шума. Азотни оксиди се и данас спирају са брда отпада и улази у површинске слојеве земље где загађују коренасто биље (шаргарепа, зелен, целер итд) али улази и у водене токове како подземне тако и надземне.
Ту треба споменути и велике количине ослобођеног угљендиоксида и угљеника у атмосфери што изазива ефекат локалног загревања, што опет проузрокује поремећај микроклиме у регији стварајући услове за појачавање ефекта стаклене баште. Ако се ово дешавало на више локација у Србији онда је нормално очекивати да је клима на целој територији Србије топлија од просечне што показује зима 2006/07.
Укупно посматрано нема потпуних података и резултата о ефектима бомбардовања овог града најближег Београду (13 км). Међутим, према непотпуним подацима БТФ – Балканске радне групе, у земљу, ваздух и воду, како надземну тако и подземну убачено је:
•
2100 тона дихлоретана (C2H2Cl2) који се користи за производњу високотоксичне испарљиве супстанце са великим бројем изузетно штетних својстава као што су поливинилхлориди;
•
Нашло се у животној средини и 1.400 тона канцерогеног етилендихлорида;
•
Из петрохемијских постројења исцурело је 20 тона течног хлора;
•
У Дунав је отекло 5.000 тона натријум-хидроксида;
•
Исцурило је у Дунав и 800 тона хлороводичне киселине;
•
500 тона мазута расуто је по земљишту око Азотаре;
•
Изгорело је и загадило атмосферу 1.200 тона винилхлорида мономера;
•
Исцурело је 8 тона металне живе, од којих је 200 килограма одмах доспело у канал за отпадне воде где се акомулисало (наталожило) у муљу. Само између 50 и 100 кг живе остало је на бетонском поду предузећа и та количина је уклоњена, док је остатак живе «исцурио» у земљу и подземне воде а велики део је путем испарења стигао и у ваздух.
•
460 тона високотоксичног винилхлорида, у неутврђеном броју разних својих једињена – полицикличних ароматичних угљен-хидрогена (водоника) (РАН) и фозгена стигло је у ваздух;
•
Изгорело је 80 000 тона нафте и нафтних деривата.
Осим тога као резултат дуготрајних пожара на територији Панчева а и много шире од овог града у зависности од смера и јачине ветрова забележене су екстремне концентрације диоксида сумпора, диоксида азота, угљен моноксида и полиароматичних угљен хидрогена. Све су се ове супстанце слегале по тлу и водама како у Панчеву тако и на врло широком простору око града. Размере ширења ових гасова током бомбардовања 1999. могу се прогласити и међудржавним јер су лоцирани на ободима Црног мора али и у Грчкој.
У панчевачкој «Азотари» из оштећених постројења исцурило је на земљу и у канал око 250 тона течног амонијака, што је изазвало тада масован помор рибе и свог воденог живог света у Дунаву низводно од Панчева у дужини од 30 километара.
Слободно се може рећи да се из нафтно-хемијског комплекса излило или је запаљено више од 100.000 тона разних хемијских једињења, при чему је око 70 одсто од тих количина загадило ваздух, а остало је истекло и доспело у Дунав или је упила земља. Бомбардовање панчевачке индустријске зоне, које је проузроковало испуштање бројних отрованих материја у атмосферу, воду и земљу, представља озбиљну здравствену претњу региону, као и ширим еколошким системима на Балкану и у Европи. Многе од ових материја могу проузроковати рак, спонтане побачаје и урођене мане, као и неизлечиве болести нервног система и јетре.
Изливене су још и следеће токсичне хемијске супстанце: винилхлорид мономер – ВЦМ. (У време акцидената бележиле су се и 10.600 пута веће концентрације од дозвољених). Уништавање трансформатора довело је до испуштања пиралена (ПЦБ), који се користи као трансформаторско уље. Пирален је токсично једињење 38
које може проузроковати многа обољења: слабљење имунолошког система, појаву канцера и тумора, неуротоксичност и тератогеност40.
Такође се мора споменути и професионална болест утврђена код радника «Петрохемије» такозвани «панчевачки рак» - иначе стручно познат као ангиосарком јетре који проузрокује висок садржај поливинилхрорида у ваздуху што прераста и у висок фактор ризика за све становнике Панчева и околине.
Међутим, у диоксином билансу за Панчево, мора се рећи да постоји намеран или нестручан приступ целом проблему јер се већ десет година упорно пропагира прича о пресудном аерозагађењу као узроку повећаног броја оболелих од разних врста канцера. У времену када је знатно смањена производња панчевачких загађивача, нешто због економске кризе нешто због разрушених и необновљених постројења после бомбардовања 1999. године. Мора се такође рећи да је главни узрок повећаног броја оболелих од канцера управо у највећој мери последица поменутог бомбардовања а не замирућих производних процеса.
Све док се ова чињеница не призна и не крене се у сусрет организованој борби против диоксиних последица бомбардерских НАТО акцоија, просперитет Панчева биће на силазној а број оболелих од канцера на узлазној линији.
Највише брину подаци да је у Панчеву свако предшколско дете оболева у просеку шест пута док просек у Републици Србији износи само три обољевања годишње код предшколске деце. Такође је алармантан податак да у Панчеву свако пето дете предшколског узраста пати од опструктивних болести плућа.41
У панчевачкој животнпој средини, ваздуху, земљишту и водама регистровани су азотни оксид, фосфорни оксид, фосфор-пентоксид, сумпор-диоксид, угљен-моноксид, полициклични ароматични угљоводоник, диоксин, фуран, хлороводоник, фозген, ксилен, толуен, полихлоровани бифенил, арсен и тешки метали: олово, жива, хром, никл и кадмијум.
Када је Панчево у питању укупна здравствена ситуација мора да буде, већ од сутра, под потпуном здравственом контролом, а то подразумева и посебна научна истраживања, анализе и посматрања целог еколошког стања у општини, у противном овај град, на домак Београда, постаће најтрагичнија прича о геноциду НАТО алијансе учињеном над српским и другим народима који живе у овом питомом банатском граду. Загађење Панчева је толико драматично и алармантно да ће се последице по здравље његовог становништва и становништва Београда које гравитира овом граду бити изразито изражено наредних деценија.
Крагујевац
У Крагујевцу шумадијској престоници са 150.000 становника разрушена је фабрика аутомобила, међутим, главни циљ тачкастих бомбардерских акција је било рушење енергетског система трансформаторских подстаница, које у свом раду користе као расхладно средство високотоксична трансформаторска уља. Посебно је гађан део погона назван «Фарбара». У току бомбардовања разливено је више од 2,5 тона трансформаторског уља (пиралена) које садржи полихлорни бифенил (РСВ). Бифенили су не само високотоксични већ су и дуговечне супстанце које јако дуго угрожавају животну средину у којој се налазе. Они угрожавају човеков имуни, као и живчани и репродукциони систем. Поред тога у кругу фабрике сакупљено је и 5 до 6 тона отпада од нафтних деривата и РСВ који се налази у магацинима и до сада нису могли бити уништени због одсуства неопходних технологија за тај процес. Бомбардовањем је био разрушен и резервоар са нафтним дериватима капацитета 7.000 кубних метара.
Досадашње спорадичне анализе су утврдиле високу концентрацију РСВ и диоксина у бетонским конструкцијама и околној животној средини. У реци Лепеници, која је пре бомбардовања била чиста, на удаљености од 4 километара од «Црвене заставе» у наносима муља откривен је садржај РСВ од 2,4 милиграма по килограму наноса. Ради значаја угрожености Лепенице и њене околине треба рећи да садржај РСВ у рекама у Немачкој не прелази 0,06 мг/кг. Према подацима Фокуса, количине PCB и диоксина ослобођеног у Крагујевцу 1.000 пута је већи од количине која би, рецимо у Немачкој значила стање опасности и хитну интервенцију.42 РСВ је пронађен такође у водама Велике Мораве као и у подземним водама у ширем појасу око ове реке као и око Лепенице.
Осим тога у близини ових двеју река детектовани су високи садржаји живе и других тешких метала.
Нови Сад
У Новом Саду, граду у ком са околином живи 180.000 становника за време бомбардовања разрушени су сви мостови и прекинута водоводна мрежа, тако да је питка вода у град долазила са десне обале Дунава.
Посебно треба напоменути да су НАТО снаге бомбардовале рафинерију нафте само 3 километара удаљену од центра града, и два километра удаљену од изворишта градске пијаће воде. Рафинерија је поседовала 150 спремишта за сирову нафту, бензин и дизел. Више од сто ових постројења је порушено као и трансформаторска подстаница са РСВ. Око 74.000 тона сирове нафте нашло се у подземним водотоковима који су повезани са питком водом. У условима ратних дејстава и непрекидних даноноћних летова авиона НАТО алијансе над Новим Садом није било могуће утврдити прецизну количину и број нафтних деривата који су се нашли у Дунаву. Међутим, најскромније процене тврде да је у Дунав отекло најмање 130 тона разних нафтних деривата а да је изгорело 50.000 тона нафте и нафтних деривата.
Чак и огромне количине противпожарне пене неопходне за гашење пожара који је трајао 11 дана, представљају озбиљну еколошку опасност.
Као последица емисије загађујућих материја пре свега оксида азота и сумпора, регистроване су и киселе кише.
Доста дуго житељи на десној обали Дунава имали су за употребу само техничку воду док се 50.000 становника снабдевано пијаћом водом из цистерни.
У муљу Дунава низводно од Новог Сада забележена је висока концентрација РСВ и РАН, а у каналу Дунав-Тиса-Дунав забрињавајуће количине живе.
Бор
У Бору у ком живи 40.000 становника који опстају од вађења и прераде руде бакра у индустријској зони разрушене су две трансформаторске станице у којима је било трансформаторско уље у количини од 50 тона. Сво ово уље је у највећој количини разливено по околини трафостаница. Зато не треба да чуди податак да је у земљи близу станица регистровано 300 мг/кг РСВ. Разарање трафо-станице «Бор 3» маја 1999. и након тога, 149 неоштећених кондензатора пуњених канцерогеним пираленом је смештено у заштићеној просторији у Басену, док је око стотињак батерија из којих је пирален исцурио једноставно одбачено на депонију код рудног тела «Х» у кругу комбината бакра и чија је даља судбина, за сада непозната.
Уместо закључка
Претходне реченице понудиле су део истине о последицама бомбрдерских акција уз обиље чињеница које доказују да је над грађанима Србије борбеним дејствима 1999. почињен геноцид. Последице бомбардовања по здравље становништва Србије и Космета су из дана у дан све очигледније и трагичније. Ако се озбиљније не приступи санацији свих загађених простора последице ће бити још трагичније.
Прави пут изласка из «зачараног» круга несреће коју нам је подарио НАТО је прецизно утврђивање свих дејстава како по врсти 43
средстава тако и по местима дејства током бомбардовања 1999. А други неизоставни корак представља организација и реализација свеобухватног истраживања последица бомбардовања како на здравље становништва и његов генетски код тако и на животну средину. Овакво свеобухватно истраживање пружило би резултате који би детектовали право стање угрожености здравља становништва и на основу њих би се или умирила јавност или покренула свеобухватна акција санације штета насталих од уранијумског, диоксиног, хемијског и електромагнетног рата вођеног против Србије. Међути, свима је јасно све док не буде постојала политичка воља код елите на власти да се до истине о последицама бомбардовања и дође, бићемо сведоци лажног благостања које нас све убедљивије води ка дефинитивној пропасти и нестанку.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Винко Ђурић, политиколог, рођен је у Суботици 1952. Основну и средњу школу завршио је у Зрењанину а студије на међународно-политичком смеру Факулте политичких наука у Београду. На Факултету политичких наука завршио је и специјалистичке студије и стекао звање: Специјалисте за контратероризам и организовани криминал. На Институту за политичке студије бави се истраживањем политичких појава а у Информативној агенцији Ипрес испитивањем јавног мњења. Дугогодишњи је сарадник Гласа јавности. Објавио је више научних радова и аналитичких чланака.
Објавио је две књиге о Владимиру Путину „Владимир Путин и васкр Русије“ 2001. и „На половини пута“ 2004. а 2008. студију под називом „Путинизам“.
Винко Ђурић, “Двери српске“ број 41, 1/2009.
1 Данас се Индија и Пакистан споре око Инда, Израел, Јордан, Сирија, Либан и Пакистан због реке Јордан, Турска, Сирија и Ирак боре се око Еуфрата, а у Африци је проблем Нил.
2 “Фокус” е – маилл
3 Фокус
4 http://www.dadalos.org/globalisierung_sr/grundkurs_5/agenda_21.htm
5 Освајање балканског простора од стране глобалиста и њихових савезника започео је прогоном православаца из Хрватске и Босанске крајине. А уз то Стејт департмент и Џорџ Буш сениор прогласили су СРЈ за непријатеља САД.
6 Међутим, уништавање оружане силе СРЈ није протекло онако како су стратези НАТО планирали. Треба споменути само један детаљ. Наиме приштински аеродром је више пута био гађан из простог разлога да би се у његовим склоништима под земљом уништили авиони Миг-21, које је требало сачувати за евентуални копнени напад када је требало дејствовати по НАТО трупама. Сви авиони склоњени у тунел аеродрома су сачувани. Према подацима из књиге: Б.Курмон – Д.Рибникар „Асиметрични ратови“.
7 „Политика“ 11. април 1999. према Јован Бајфорт, „Теорија завере“ Београдски центар за људска права, Бг. 2006. стр:227. 6
8 У бомбардовању СРЈ учествовале су следеће земље: Белгија, Канада, Чешка, Данска, Француска, Немачка, Грчка, Мађарска, Исланд, Италија, Луксембург, Холандија, Норвешка, Пољска, Португалија, Шпанија, Турска, Велика Британија и САД.
9 “Сведок” фебруар 2006.
10 „Недељни телеграф“ мај 2006.
11 Енглески драмски писац, добитник Нобелове награде за књижевност 2005. Осведочени борац за правду и антиглобалиста. Преминуо крајем 2008.
12 Последња реченица у Пинтеровој беседи поводом доделе Нобелове награде емитоване на свечаној додели признања.
13 Рајко Ђурић, “Преглед” број 720 од 3. – 5. марта 2006
14 Исто
15 United Nations, Securuty Council, S/25704, 3. maj 1993. Члан 3
16 „Борба“ 26. јануар 2007.
17 Светозар Ђ. Радишић, “Рат свих против свих” ИПА “Мирослав”, Београд, 2004. стр:218
18 http://vojvodina.srbija-info.yu/posledice/ekocid/.htm
19 „Недељни телеграф“, специјално издање 04.04.2006
20 www.artel.co.yu
21 «Глас јавности» март 2005.
22 Исто
23 На званичном сајту Пентагона крајем 2005. године, могло се прочитати да је од 700.000 тона депонованог уранијума, који се сматра отпадом, део утрошен за бомбе коришћене при бомбардовању СЦГ и Ирака.
24 “Вечерње новости” 5. март 2006.
25 Др Мирјана Анђелковић Лукић, „Огледало“ 17.03. 2005., „АРТЕЛ“ 03.04. 2005., „Искра“ Бирмингем, 01.05.2005.
26 Јирген Елзесер у својој књизи „Ратни злочин“ износи следеће подате о количини уранијумске муниције употребљене у до сада поменутим ратовима: званично је 40 тона ОУ бачено на Ирак међум стварна цифра износи између 260 и 400 тона, на Косову 10,5 тона, у Босни више од 3 тоне.
27 Исто
28 Исто
29 «Екологија:наука о односима између организама и њихове околине» према Енциклопедија Британика (сажето издање) Том 3, «Политика», Београд, 2005. стр:24.
11 „Швајцарска без армије“ број 47, јесен 2000. страна 17 и 18.
30 www.nedeljnitelegraf.co.yu
31 „Недељни телеграф“ специјално издање 04.04.2006.
32 Умберто Томази – Маријела Каталдо, Косово црна рупа Европе, АутоПресс, 2005. Београд стр:59 - 62
33 Љиљана Табаш „осиромашени уранијум – чињенице“ „Политика“ април 2006.
34 Исто
35 Армија САД развила је муницију са ОУ за топ 25 мм (85 грама уранијума), авионски топ 30 мм (298 грама урана) и тенковске топове 105 и 120 мм (од 2,2 до 4,9 килограма урана).
36 Александар Трифони „Информација моћ до које се тешко долази“, БеоСинг, Београд 2005. стр: 210
37 Још од 1920. године, научницима је познато да радио таласи могу да изазову здравствене проблеме. Људи који су радили са уређајима који емитују снажне радио таласе жалили су се на лошије памћење и смањену способност расуђивања, као и повремени губитак контроле над телом и убрзан рад срца.
38 Др Мирјана Анђелковић – Лукић, „Балкански синдром“, ЕКОБ, Београд, 2001. стр.23.
39 Исто, стр.25.
40 http://vojvodina.srbija-info.yu/posledice/ekocid/.htm
41 “Политика” 3. март 2006
42 „Недељни телеграф“ Специјално издање, 04.04.2006.

| < Претходна | Следећа > |
|---|