Мило Ломпар је аутор више значајних књига о Црњанском и о Његошу. Добио је бројне награде, међу којима су и „Станислав Винавер" (1995), „Ђорђе Јовановић" (2000) и „Лаза Костић" (2004). У кратком периоду, од септембра 2005. до марта 2006, био је генерални директор„Политике АД". За председника Задужбине Милоша Црњанског изабран је 2007. године. Професор је на Филолошком факултету у Београду где предаје Српску књижевност XVIII и XIX века и Културну историју Срба.

Непосредан повод за разговор са господином Ломпаром је дебата која је недавно поведена о његовој књизи „Моралистички фрагменти" у издању Народне књиге 2007, у Београду.

''Пази да не постанеш застава српским националистима''

Када се напокон вратио у Београд, Милош Црњански је био упозорен да не постане заштитни симбол „српских националиста". Чини се да овакво упозорење не престаје да прати ни данашње уметнике. Влада једно уверење да национализам искључује осећање космополитизма или европског духа?

Две компоненте одређују личност Црњанског. Он је одрастао у Темишварском Банату, учио код фратара пијариста, у једној вишекултурној и вишејезичкој средини и имао је аутентично осећање европског културног ауторитета. Сам је, међутим, рекао да - као и многи који су рођени на периферији нашег народа - има појачано национално осећање. Црњански је, дакле, у својој личности спојио нешто универзално и космополитско, као појединац који размишља о својим идејама и сновима, са снажним националним осећањем, које му је омогућило да разуме и опише корозивни бат историјских корака. То показује како су истински наши Европљани били изразито национално одани људи. То је тако већ код Доситеја. Он је био човек рационализма и просвећености, човек западне духовне формације у српској култури. Међутим, Алојз Шмаус је показао како се код Доситеја - око 1800. године - одиграва прелаз из космополитске у националну просвећеност. Промена је била плод нових европских струјања тог времена. Још у својој космополитској фази, Доситеј је посведочио дубоку националну оданост. Јер, на уписници универзитета у Халеу, за себе је, године 1782, уписао да је „из Србије", иако је био из Хабсбуршке монархије. Да ли је због тога мање европски дух? У време првог устанка аустријски конзул у Букурешту записао је за њега: „Мржња коју он гаји према Аустрији безгранична је; он се труди да своју мржњу усади не само код свију српских старешина, већ и код њихове деце као директор школа и код целог народа." Да је била реч о политичкој процени, видимо по томе што је варадински војни заповедник барон Симбшен, јула 1808, издао наређење пограничним властима да Доситеја могу убити када се прилика укаже. Септембра 1810, на скупу у Враћевшници, на којем је одлучено да се иде са Русијом а не са Аустријом, Доситеј је био међу онима који су ту вест пренели команданту руске војске. Зар је Доситеј био мање космополита зато што је у конкретној историјској ситуацији реално процењивао опасност која је Србији долазила са Запада? Зар његов дух баш у тој процени није откривао свој просвећени и рационални карактер, своју неподложност митовима, што је све тако снажно отиснуто у његовом делу. Шта нам ови примери показују? Да је потпуни фалсификат тврдња да су то били неки национално равнодушни људи: нису били равнодушни ни према схватању српске историје, ни према територијама, ни према људима.

Познато је да су симболичке слике, усвојени систем предрасуда и очекивања, простирање идеја и представа, неупоредиво трајнији и делотворнији од ствари материјалне културе. Зашто би титоизам био нешто што не подлеже овом сазнању? Али, не само титоизам као одређена друштвена формација, него као известан поглед на свет, као ритуал друштвених односа, као пресудан израз једног историјског кретања које је старије од њега, као став да сте унапред спремни да признате оно што није. Ко је живео у титоизму може да помене читав низ сеанси (од партијских конгреса до јавних свечаности) на којима су десетине људи слушали и одобравали оно што су у сваком тренутку знали да је лаж. Зар се то и данас не дешава? Кад погледате медијску и јавну сферу, видите - ако желите да отворите очи - како десетине људи отворено говоре ствари које противрече елементарном увиду у стварност? То је сличност на нивоу појаве и атмосфере, на нивоу друштвене лажи која поприма облик ритуала у којима умире друштво.

У књизи сам употребио израз „наслеђе титоизма". Шта ми се учинило да видим од тог наслеђа? Много тога. Али, најупечатљивији су били времешни протагонисти некадашњег насиља који су се преметнули у прваке демократије. Шта у том увиду није тачно? Михаило Ђурић је осуђен зато што је, 1971. године, рекао да се ствара друштвено устројство које ће разорити Југославију. Та пресуда је била акт чистог насиља. Шта су тада радиле перјанице наше данашње „либерално-европске" оријентације? Једна је била секретар ЦК СКС. Да ли се побунила против тог насиља у име слободе? Ни тада, нити било кад. У чему се онда огледа њен прелаз из комунистичког у либерално схватање живота? Како веровати у унутрашњу промену која је омогућила тај прелаз? Посебан је проблем српске културе што Михаило Ђурић, који је одробијао девет месеци, био избачен са Правног факултета, написао и на немачком објавио низ књига које су га учиниле европски признатим познаваоцем Ничеове филозофије, никада у јавној сфери није истицан као пример европски утемељеног интелектуалца. Зашто? Зато што се са онима који своје студенте уче да воле истину као највишу страст ума и правду као најважнију црту људског карактера не може манипулисати. Они не ускачу у историјску кочију само зато што је она тренутно најудобнија. Али и зато што су унутрашње силе у тој култури тако подешене да уклањају људске примере који им не одговарају, без обзира на то колико вредни људи били у питању.

Када нам је, пре пар година, исти некадашњи секретар ЦК СКС, јавно препоручио једног политичког првака, нико није имао утисак да се догађа нешто недолично. Или, када нам је председник Европског покрета рекао за кога да гласамо на последњим изборима. Нико се није јавно упитао: у ком својству нам он то препоручује? У својству шефа кабинета Слободана Пенезића Крцуна? Са моралном снагом човека који је пропустио да се, 1977. године, успротиви проглашењу Николае Чаушескуа за почасног грађанина Београда? Са ауторитетом човека кога смо годинама слушали како говори о самоуправном социјализму? Са демократском легитимацијом човека који је, 2003, у име Европског покрета, обележавао 60 година од заседања АВНОЈ-а? На заседању у Јајцу је изнад говорнице била Стаљинова слика. Да ли то значи да је на почетку Европског покрета био - Стаљин? То је, дакле, постмодерна мутација титоистичких вредности и симбола.

После Другог светског рата формиран је нови културни образац. И тада се рачунало на младу генерацију, тако да садашња инфантилизација политичке и културне свести има своје претходнике. Нова културна свест била је идеолошка и она је читава поља српске културе стављала у сенку. Тако су - супротно од европских грађанских процеса тог времена - формиране генерације људи који никада нису са потребном јасноћом схватили да је над српским народом учињен геноцид у Јасеновцу. Као што је Аушвиц био геноцид над Јеврејима, као што су Јермени претрпели геноцид у Турској. Јевреји су у Немачкој обележили места свог страдања: на једној од централних адреса Берлина и данас срећете огромну таблу на којој су исписана имена концентрационих логора и натпис који појашњава да су то „места злочина која никада не можемо заборавити". (Да ли је то икад било могуће у Загребу?) Све то није спречило Јевреје да и у Израелу створе музеј Холокауста. (Зашто то никад није било могуће у Београду?) Јермени нису само памтили геноцид учињен над њима него су успели да у Паризу подигну споменик свом страдању. Оно што је битно за њихово саморазумевање (а то је да су народ који је претрпео геноцид) успели су временом да учине битним делом светске историје. Уместо свега тога, у нас је формирана лажна матрица братства и јединства. Као темељ титоистичке формуле, она је поништила сваку могућност међунационалног помирења после 1945. године. Кад се једна таква културна мапа формира, њени учинци су дуготрајни, јер опстаје дејство сила којима је она неопходна. Људи који су учествовали у њеном стварању, пак, не могу ни сада, када су их догађаји довели до историјског дебакла, нешто да промене. Они сада у те исте старе калупе убацују нове садржаје. Националисти који су оспоравани у име комунистичког интернационализма сада бивају оспоравани у име глобалног интернационализма. У оба случаја је истоветна матрица у дејству и постоји континуитет који ће у будућностии имати своје битне учинке. То је читава једна стратегија да се целокупна српска култура (која је култура контакта три вере) сведе на државну формацију Србије. Да се оно што је српско претвори у србијанско. Да се пониште трагови српске културне прошлости и у Црној Гори, Босни и Хрватској. То се већ у Титовој Југославоији остваривало. Отуд долазе неистине и брутални фалсификати. Јер, Меша Селимовић је у тестаменту, тамо где оставља поруку за будућност, рекао: „Потичем из муслиманске породице, из Босне, а по националној припадности сам Србин. Припадам српској литератури." То је данас политички некоректно. И шта ће се чинити? Та чињеница ће се прво ставити у сенку, да би се у наредном кораку фалсификовала и да би се он - у јавној свести - претворио у југословенског, а потом у босанског писца. Да би постао баш оно што није хтео да буде.

Ако ми останемо равнодушни према историјским фалсификатима, то ће се десити, па ћемо за неких тридесет или педесет година имати формирану јавну свест - у свету, а можда и овде - да је Грачаница споменик неке „косовске културе". Они који мисле да се то неће десити у великој су заблуди. Да ли се то некад већ догађало? У XVIII и XIX веку било је несхватљиво рећи да дубровачка књижевност не спада у српску књижевност. Данас вам је тешко да објасните да су Гундулић или Држић писци који припадају и српској књижевности. Уџбеник Павла Поповића, Преглед српске књижевности, објављен 1909, у којем је дубровачка књижевност - у складу са битним научним сазнањима - посматрана као средишњи период у историји српске књижевности, није прештампан од 1945. до 1990. То је био уџбеник из којег се учило. Дубровачка књижевност је иначе гранична и контактна и она спада у и у српску и у хрватску књижевност.

Када размислите колико се разликују варијанте и дијалекти немачког језика, испало би да не постоји немачки језик. Само су у српској култури могућа таква насиља над чињеницама, тако равнодушно посматрање пројеката измишљања новог језика, пристајања на то. То је фаза чији ће последњи израз бити сазнање да Његош није српски песник.

Да бисте нешто могли да учините, прво морате да у глави имате појмове који су усклађени са истином и чињеницама. Ако у Београду свесно или нехотице, или за лични интерес, пристајете на неистините научне представе, онда апсолутно ништа не можете да учините. У Црној Гори постоји двеста хиљада људи који су се на попису изјаснили као Срби. Да ли нас та чињеница макар мало обавезује? Да ли постоје људска права тих људи? Да ли је право на националну културу такво право? Шта је учинила наша државна политика да се њихова права поштују? Шта је учинила наша јавност да се образује државна политика која ће бринути о њиховим правима? Одговор је једноставан: нисмо учинили ништа.

Ако нешто данас не можете практично спровести, онда морате изнутра себе оспособити за тренутак када ће бити могуће да то спроведете. Омиљена теорија српских интелектуалаца гласи: пошто сада не можемо да постигнемо нешто, ми онда не треба да урадимо ништа. Али није тако. Ви себе треба да оспособите у сваком смислу, духовном и материјалном, за тренутак када ћете можда моћи да урадите нешто. Нико не зна шта ће се догодити у будућности. Ако ви унапред себе онемогућите, као да је овај тренутак данас једини тренутак у времену који постоји, онда је то најбољи алиби да не урадите ништа. Али, тако ви престајете да живите. Јер, живот није пуки физиологизам хемијских процеса, већ је много више од тога - живот је учествовање у једној егзистенцијално-симболичкој размени, у једном односу са прошлошћу и са будућношћу. Код нас не постоји никаква свест о томе, па отуд не постоји никаква потреба за тим.

Постоји једна снажна тенденција да се Црњански на неки начин испразни од историјског садржаја. Њена окосница би изгледала овако: Црњански је био апатрид зато што га је ова средина, која је заостала и ретроградна, посредно и непосредно до тога довела; исто то се дешава и оним писцима који су се данас од те средине одвојили. То је чист фалсификат. Његов циљ је да испразни Црњанског од историјског и егзистенцијалног садржаја, да га редизајнира и понуди новом разумевању као политички коректну фигуру. Истина је на супротној страни. Милош Црњански је био прогнан, јер је био антикомуниста и националиста. Шта то показује? Да судбина националисте није унапред добро изабрана судбина. Као човек који је написао три књиге о Црњанском и који је председник Задужбине која штити и морална, а не само материјална пишчева права, сматрам својом дужношћу да укажем на чињеницу да Црњански, са данашњег становишта о политичкој коректности, није био политички коректан. Он је пре био писац који провоцира наше данашње уверење у те саморазумљиве идеје прихваћене без великог размишљања. Требало би да поставимо следеће питање: ако је један тако изузетан писац, и тако талентована и комплексна личност, са нашег становишта политички некоректан, није ли можда проблем у ономе што ми сматрамо да је политички коректно?

Недавно је умро Солжењицин. Чланци поводом те смрти запосели су централне странице светске штампе. Пажњу ми је привукао један коментатор (Dieter Stein) који је опазио известан „продирући тон" који је преовлађивао у писању о Солжењицину у немачкој штампи. Било је то задовољство са Солжењицином до Архипелага Гулаг и незадовољство са свим што је писац урадио после тога, нарочито од када се вратио у Русију. Оно је проистицало из тога што је Солжењицин, осмотрено са становишта политичке коректности, „био конзервативан и ни у ком смислу леви-либерал". Шта је то значило? „Он је веровао у Бога, породицу и отаџбину. Он није био за мултикултуралност него за етнички плурализам и за самопоштовање народâ. Критиковао је разобручени материјализам и конзуменизам не само на Истоку него и на Западу." И какав му је то статус доделило у главним медијима? Над њим се распрострла сумња и ништа није могло да је уклони: ни године логора, ни изгнанство, ни уметнички дар. То су основни механизми политичке коректности: сумњичење, редизајнирање, уклањање нијанси из сазнања, укидање разговора о ономе што је непожељно.

Коментари (0)

RSS линк на коментаре

Прикажи коментаре

Прикажи формулар за унос

Име

Email

Наслов

Коментар

смањи | повећај

Претплати се на обавештење (само за регистроване кориснике)

Прочитао сам и сложио се са ПРАВИЛИМА коришћења.

Додај коментарe